Jungovo putovanje kroz kosmos
Šta je iskusio u trenucima kliničke smrti Karl Gustav Jung, otac analitičke psihologije; Kako je predvideo smrt svoga lekara; Da li su i snovi poznatog psihijatra bili slični njegovom astralnom izletu
Nije tajna da se svetski priznati psihijatar, osnivač analitičke psihologije i utemeljitelj teorije sinhroniciteta, Karl Gustav Jung, kroz proučavanje kolektivnog nesvesnog zanimao i za paranormalne fenomene, o kojima je često diskutovao sa svojim učiteljem Sigmundom Frojdom. Poznata je anegdota da su se jednom takvom prilikom dvojica naučnika upustila u žestoku raspravu u kojoj je Jung tvrdio da u paranormalnom ipak nečega ima, a Frojd oštro odgovarao jednom jedinom rečju: "Besmislica!" U tom trenutku začuo se oštar prasak iz Frojdovog ormara sa knjigama. Jung je trijumfovao: "Ovo je dokaz da se energija nesvesnog može zaista materijalizovati u fizičku formu".
Mada je tajanstveni prasak zaprepastio Frojda, on je brzo došao sebi, uzvraćajući još jednom: "Besmislica!" Ali, prema Jungovom kazivanju, iz ormara se po drugi put začuo isti zvuk.
Karl Gustav Jung se definitivno razišao sa Frojdovim učenjem 1912. godine i od tada se veoma mnogo bavio sinhronicitetom, "svetom slučajnosti", na čije proučavanje su ga upravo podstakle mnoge neobjašnjive pojave na granici realnosti, ili već korak-dva iza nje: zašto se sat zaustavio upravo u trenutku smrti nekog bliskog rođaka, zašto je upravo u trenutku dok mu je pacijentkinja pričala svoj san o egipatskom skarabeju u sobu uletela buba koja je najbliži evropski rođak skarabeja, i tome slično?
Jung je zaključio da se u sinhronicitetima ostvaruju najskrivenije misli i želje našeg kolektivnog nesvesnog, dok mu je tumačenje njegovih sopstvenih snova ukazalo na njihov proročanski značaj - kao kada je u jesen 1913. godine sanjao potop koji prekriva sve zemlje i stiže do Švajcarske, čije planine su se sve više uzdizale da bi je zaštitile. Potom se celo more pretvorilo u krv. Nakon više puta ponovljene vizije, u proleće i rano leto 1914-te, Jung je shvatio da se sprema strašna katastrofa. Ubrzo je izbio Prvi svetski rat.
Njegovi snovi često su bili ispunjeni simbolima smrti i kontaktima sa svetom mrtvih, ali iskustvo koje je Karl Gustav Jung proživeo 1944. godine, kada je u bolnici u Švajcarskoj imao srčani napad, i opisao ga u svojoj autobiografiji "Sećanja, snovi, odrazi", jeste
vantelesni doživljaj, po mnogo čemu karakterističan za "iskustva bliske smrti", kojima se naučnici danas bave.
Pogled jednog astronauta
U času kada je izgubio svest, poznati psihijatar našao se na neobičnom mestu - daleko u svemiru, odakle je video zemaljsku kuglu i kasnije je opisao upravo onako kako su je videli prvi astronauti, ali tek dvadesetak godina posle njega! Evo kako je Jung to zabeležio u svojoj autobiografiji:
"Izgledalo mi je da sam bio visoko gore u svemiru. Daleko dole video sam zemaljsku kuglu, koja se kupala u veličanstvenoj plavičastoj svetlosti. Video sam duboko plavo more i kontinente. Daleko ispod mojih nogu ležao je Cejlon, a u daljini ispred mene bio je podkontinent Indija. Moje vidno polje nije uključivalo celu Zemlju, ali njen globalni oblik se jasno razabirao kao i njen sjaj, srebrno svetlucanje kroz to divno plavo svetio. Na mnogo mesta kugla je izgledala obojena ili osenčena tamnozelenim, kao oksidisano srebro. Daleko ulevo ležalo je široko prostranstvo: crvenkastožuta pustinja Arabije; izgledalo je kao da je zemaljsko srebro tamo poprimilo crvenozlatnu nijansu. Zatim je došlo Crveno more, i daleko, daleko iza - kao na gornjem delu mape - mogao sam da vidim samo deo Mediterana. Moj pogled je bio prvenstveno uperen tamo. Sve ostalo činilo se nerazgovetnim. Takođe sam mogao da vidim snegom pokrivene Himalaje, ali u tom pravcu je bilo maglovito ili oblačno. Uglavnom nisam gledao udesno. Znao sam da sam na tački odvajanja od Zemlje.
Kasnije sam otkrio koliko bi visoko u prostoru neko morao da bude da bi imao tako širok pogled - približno oko hiljadu milja! Pogled na Zemlju sa te visine bio je najveličanstvenija stvar koju sam ikada video".
Skoro iste reči upotrebljavali su, mnogo kasnije, i prvi astronauti koji su boravili u svemirskom prostranstvu nakon izlaska iz svojih letelica - jedina je razlika što su oni imali brodove i bili vezani za njih, dok se Jung nalazio u svom duhovnom, ili astralnom telu pred istim prizorom! U tom trenutku pažnju mu je privukla ploveća kamena gromada, za koju se ispostavilo daje hram na čijem ulazu gaje čekao Indus sedeći u lotos pozi.
Bolni proces
Susret sa kamenim blokom ili meteoritom u čijoj unutrašnjosti se nalazio nekakav hram, Karl Gustav Jung je opisao na sledeći način:
"Pošto sam to (Zemlju) posmatrao izvesno vreme, okrenuo sam se oko sebe. Stajao sam leđima okrenut Indijskom okeanu a licem prema severu. Tada mi se učinilo da sam napravio zaokret prema jugu. Nešto novo je ušlo u moje vidno polje. Na maloj razdaljini ugledao sam u prostoru ogroman tamni blok od kamena, sličan meteoritu. On je bio otprilike veličine moje kuće, ili čak i veći. Plovio je svemirom, a i ja sam takođe plovio u prostoru.
Viđao sam slično kamenje na obali u Bengalskom zalivu. Bili su to blokovi od žutomrkog granita i neki od njih su bili izdubljeni kao hramovi. Moj kamen bio je jedan takav gigantski tamni blok. Jedan ulaz vodio je u malo predvorje. Desno od ulaza, tamnoputi Indus sedeo je u lotos pozi na kamenoj klupi. Nosio je beli ogrtač i znao sam da me je čekao. Nekoliko stepenica vodilo je do toga predvorja, a unutra, levo, bila je kapija hrama. Bezbroj malih niša, svaka sa tanjirastim udubljenjem ispunjenim kokosovim uljem i malim gorućim štapićima, okruživalo je vrata ovenčana svetlim plamenom. Ja sam to jednom stvarno video kada sam posetio Hram Svetog Zuba u Kendiju, na Cejlonu; kapija je bila sastavljena od nekoliko nizova upaljenih uljanih lampi te vrste.
Kako sam pristupio stepenicama koje su vodile gore ka ulazu u stenu, dogodila se čudna stvar: imao sam osećaj da sam u svemu razotkriven; sve na šta sam ciljao ili želeo ili samo pomislio, sva fantazmagorija zemaljskog postojanja prikazala se i bila razotkrivena ispred mene. Bio je to jedan ekstremno bolni proces; to je bilo kao da sam ja sada nosio sa sobom sve što sam iskusio ili učinio, sve što se dogodilo oko mene. Mogao bih takođe reći: to je bilo sa mnom, i ja sam bio to. Sastojao sam se od svega toga, tako da kažem. Sastojao sam se od moje sopstvene prošlosti i osećao sam sa velikom izvesnošću: to je ono što sam Ja. Ja sam taj zavežljaj svega stoje bilo i što je predstavljalo svršen čin".
Jung zatim objašnjava da mu je to iskustvo dalo u isto vreme osećanje velike praznine, ali i isto tolike ispunjenosti. Nije bilo više ničega što bi želeo ili za čime bi čeznuo i prvobitni osećaj ogoljenosti ubrzo se izgubio. Sada se usredsredio na ulazak u hram, znajući, na neki način, šta bi tamo mogao da doživi.
Odgovori na sva pitanja
"Nešto drugo je zaokupilo moju pažnju", zabeležio je Karl Gustav Jung, "Kako sam prišao hramu bio sam siguran da ću ući u osvetljenu sobu i sresti tamo sve te ljude kojima sam u stvarnosti pripadao. Tamo sam konačno razumeo - to je takođe bilo izvesno - u kakvoj istorijskoj povezanosti smo ja i moj život. Saznaću šta je bilo pre mene, zašto sam stupio u postojanje i kuda teče moj život. Dosadašnji život često mi se činio kao priča koja nema ni početka ni kraja. Imao sam utisak da sam fragment istorije, jedan odlomak čiji je prethodni i poslednji tekst izgubljen. Život mi se činio kao da je otrgnut iz dugačkog lanca događaja, i mnoga pitanja su ostajala bez odgovora. Zašto je on krenuo ovim pravcem? Zašto sam poneo upravo te pretpostavke sa sobom? Zašto sam ih stvorio? Šta će uslediti? Bio sam siguran da ću dobiti odgovore na sva pitanja čim stupim u hram u steni. Tamo ću sresti ljude koji znaju odgovor na moje pitanje o tome šta sam bio pre i šta ću postati posle".
Ali, ono što se događa svima koji dozive NDE (Iskustvo bliske smrti), da im se u određenom trenutku saopšti da njihovo vreme još nije došlo i da treba da se vrate da bi izvršili neke zadatke koji su im preostali u zemaljskom životu, dogodilo se i Jungu:
"Dok sam o svemu tome razmišljao, nešto se dogodilo što je zaokupili moju pažnju. Odozdo, od pravca Evrope, uzdigla se jedna slika. To je bio moj lekar, ili pre lik sličan njemu - sastavljen od zlatnih lanaca ili zlatnih lovorovih venčića. Znao sam odjednom: Aha, to je moj doktor, naravno, onaj koji me je lečio! Ali, sada on dolazi u svojoj praiskonskoj formi. U životu on je bio jedan avatar privremeno otelotvoren od prvobitne materije, koja postoji od početka. Sada se on pojavljuje u njoj".
Doktor će umreti!
Lekar iz švajcarske bolnice, čiji je lik Karl Gustav Jung prepoznao u zlatnoj pramateriji od koje je bio sazdan, pojavio se ispred umirućeg psihijatra da bi ga vratio u materijalni svet, što je kod njega izazvalo razočaranje koje će ga pratiti još dugo nakon što se probudio u svojoj bolesničkoj postelji. Jung piše:
"Verovatno sam i ja bio u tom praobliku, mislim daje to bilo nešto što nisam primetio, ali je jednostavno bilo tako. Kako je stao ispred mene, počela je nema razmena misli među nama. Doktor je bio poslat sa Zemlje da mi prenese poruku, da mi kaže da postoji protest protiv mog odlaska. Nemam prave da napustim Zemlju i moram da se vratim! U trenutku kada sam to čuo, vizija je nestala.
Bio sam duboko razočaran, jei se sada činilo da je sve bilo uzalud. Bolni proces skidanja ljušture bio je uzaludan i neće mi biti dozvoljeno da uđem u hram, da se pridružim ljudima čijem društvu pripadam".
Jung se teško ponovo prilagodio zemaljskom, materijalnom svetu:
"U stvarnosti, dobre tri nedelje su bile potrebne dok nisam zaista odlučio da ponovo živim. Nisam mogao da jedem jer mi se sva hrana gadila. Pogled na grad i planine sa moje bolesničke postelje izgledao mi je kao nacrtana kulisa sa crnim rupama na njoj, ili dronjavo parče novina puno fotografija koje ne znače ništa. Razočaran, ja sam pomišljao: Sada se moram vratiti u "kutiju" ponovo! Jer mi se činilo da iza horizonta kosmosa trodimenzionalnog sveta svaka osoba boravi u nečemu što je njegova mala kutija... I sada ja treba da ubedim sebe da je to bilo nešto značajno! Život i ceo svet pogodili su me kao zatvor, i bilo mi je drago da sve to napustim, ali sada je došlo do toga da ću ja - kao i svi drugi - ponovo biti obešen u kutiji, na uže!"
"Krivicu" za povratak u život Jung je video u doktoru, kojeg je nazvao avatarom, i u vezi sa njim javila mu se zastrašujuća pomisao - da će on umreti umesto njega! Ali svi pokušaji da o tome sa njim razgovara nisu dali rezultata.
"Osećao sam silan otpor prema mom doktoru, jer me je on doveo nazad u život" - završava priču o ovom događaju Karl Gustav Jung. "U isto vreme brinuo sam za njega. Njegov život je u opasnosti, za ime Boga! On se pojavio preda mnom u praiskonskoj formi! Kada neko postigne taj oblik to znači da će umreti, jer već pripada "društvu velikih". Iznenada mi je došla zastrašujuća misao da doktor mora da umre umesto mene. Pokušao sam sve da bih o tome razgovarao sa njim, ali on me nije razumeo. Tada sam se naljutio na njega.
U stvari, ja sam bio njegov poslednji pacijent. Četvrtog aprila 1944. godine - još uvek se sećam tačnog datuma - bilo mi je dozvoljeno da sedim u krevetu prvi put od početka moje bolesti, a istog dana moj doktor je otišao u krevet i više se nije podigao iz njega. Čuo sam da je imao naizmenične napade groznice. Nedugo potom je umro. Bio je dobar lekar; bilo je nečeg genijalnog u njemu. U protivnom, ne bi se pojavio ispred mene kao avatar u telu od prvobitne materije..."
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
