banjalukaforum.com

Rezultati brojnih eksperimenata nedvosmisleno pokazuju da vidimo mnogo manje nego što mislimo. U jednoj od teza, kojom se objašnjava ovaj fenomen, pretpostavlja se da unosimo samo one informacije za koje smatramo da su u određenom trenuku važne i da sami popunjavamo praznine gde pojedinosti nisu tako bitne. Ovo može biti veoma važno u sudskoj praksi i proceni pouzdanosti izjave svedoka, pogotovo ukoliko je ta osoba određeni događaj videla izdaleka, kada joj u tom trenutku to nije važno i o čemu će svedočiti mnogo kasnije


Kad čovek želi da obratiti pažnju na nešto, mozak mora da odradi veliki posao. Razlog leži u brojnim činiocima koji utiču na našu sposobnost zapažanja. Jedno od novih istraživanja otkriva da je kod ljudi sa blagim kognitivnim smetnjama u pretkliničkom stanju Alchajmerove bolesti, moguće razdvojiti dve komponente zapažanja: proces "odozgo na dole" i takozvani "prekid zapažanja". Ova disocijacija ukazuje na to da ovim komponentama upravljaju različiti neuralni podsistemi.

Brojna ispitivanja složenih vizuelnih stimulacija potvrdjuju da moć zapažanja konkretnih elemenata date scene zavisi prvo, od "automatskih" procesa koji reaguju na stimulanse (i koji se zovu procesi "odozdo na gore") i, drugo, od mehanizama koji zavise od zadatka i koji su definisani ciljem (procesi "odozgo na dole"). Tokom tih ispitivanja, velika pažnja posvećena je tome koliko vremena treba čoveku da primeti odredjeni stimulans, a koliko mu treba da pažnju preusmeri na neki novi. Ovi eksperimenti otkrili su pojavu zvanu "prekid zapažanja". Kada se zahteva identifikacija dva bliska kratkotrajna stimulansa, prvi ometa našu sposobnost da identifikujemo drugi - ponekad za duže od 500 milisekundi.

Začuđujući eksperiment

Zamislite sledeću situaciju i spremite se na iznenađujući zaključak. Šetate po parku oko univerziteta, kad vas odjednom presretne stranac i pita vas za uputstva. Dok razgovarate s njim, dva čoveka prođu između vas noseći drvena vrata. Za trenutak se iznervirate, ali oni odu svojim putem i vi nastavite da dajete uputstva. Kad ste završili, stranac vam kaže da ste upravo učestvovali u jednom psihološkom eksperimentu. "Da li ste primetili promenu nakon što su ona dva čoveka prošla sa vratima?", pita vas on. "Ne", odgovarate vi osećajući laganu nelagodnost. Onda vam on objasni da je čovek koji je prvobitno pitao za uputstva zapravo otišao zajedno sa vratima, a da je potpuno druga osoba, dakle, upravo on ko vam sve to objašnjava - ostao na njegovom mestu. Prvi čovek vam se sada pridruži. Posmatrajući ih jednog do drugog, uočavate da su različite visine i građe, različito odeveni i imaju različite šešire i frizuru.

Zvuči neverovatno. Međutim, kada su Danijel Simons, psiholog sa Harvardskog Univerziteta i njegov kolega Danijel Levin sa Univerziteta Kent Stejt u Ohaju, izvršili ovaj eksperiment, utvrdili su da 50% ispitanika nije uspelo da uoči zamenu. Ispitanici su doživeli takozvano "slepilo na promene". Kada se ovi rezultati pridruže onima iz drugih eksperimenata, dolazi se do zaključka da vidimo mnogo manje nego što mislimo.


Umesto da registrujemo svaki detalj nekog pejzaža, tvrdi psiholog Danijel Simons, mi zapravo selektivno unosimo samo malobrojne pojedinosti. Naš utisak da sve vidimo je zapravo samo to - običan utisak. Mi uočavamo neke detalje, a za sve ostalo se uzdamo u pamćenje ili u maštu


Drugi naučnici iznose još radikalnije teorije. Oni tvrde da mi uopšte ništa ne opažamo i da je naš utisak da, čim otvorimo oči, sve vidimo - potpuno pogrešan, čista iluzija.

Začetak novi teorija

Do pre petnaestak godina, istraživači vida smatrali su da vid zapravo stvara otisak u mozgu; da stvarajući detaljne interne slike okoline i poredeći ih u raznim trenucima, možemo da odredimo da li se nešto menja. Onda je, 1991. godine, u svojoj knjizi Objašnjena svest, filozof Danijel Denet postavio kontroverznu tezu da se u našem mozgu zapravo nalaze samo neki glavni detalji pejzaža i da nam upravo to omogućuje da normalno fiunkcionišemo.

Denet tvrdi da se detaljne slike ne čuvaju u kratkotrajnoj memoriji. Pre svega, to nije potrebno i drugo, to smanjuje dragoceno vreme potrebno za obradu. Čovek uočava samo promene i pretpostavlja da je ostatak neizmenjen. Naravno, ovo znači da određene pojedinosti ostaju neprimećene. Eksperimenti su već pokazali da mi ne uočavamo delove vidnog polja, kao što je ponovljena reč ili dupli red u tekstu, ako nam se učini da to nije važno. Međutim, niko, pa ni sam Denet, nije shvatao koliko malo mi zapravo "vidimo".



Nešto kasnije, Džon Grajms sa Univerziteta u Ilinoju, izazvao je senzaciju kada je pokazao kako su ljudi, koji gledaju računarski generisane slike, slepi na promene koje nastaju tokom skokovitog pomeranja oka. Od tada, otkriveno je mnogo primera koji pokazuju koliko je svet koji vidimo zapravo "iluzija". Ispostavilo se da nas oči varaju i kada se ne pomeraju. U okviru jednog eksperimenta na ekranu se prikazuje slika jednog para koji večera na terasi. Slika na trenutak nestane i zameni se drugom, značajno izmenjenom: na primer, ucrta se ograda u pozadini. Slike se naizmenično menjaju, a ispitanicima treba i po ceo minut da otkriju razliku. Ponekad je nikada ne otkriju.

Zabrinjavajuće. Ipak, "slepilo na promene" je u izvesnoj meri veštačko, jer se promena prikriva. Tešimo se da se u stvarnosti javlja vidljiv pokret koji signalizira promenu. Međutim, nije uvek tako. Danijel Simons ispravno primećuje da nam se svima događa da propustimo promenu svetla na semaforu, jer smo za trenutak skrenuli pogled. Postoji drugi, sličan fenomen, koji se zove "slepilo nepažnje" i kome nije potreban vizuelni trik: ako ne obraćate pažnju na neki detalj slike, nećete ga ni videti.

U saradnji sa Kristoferom Čabrisom sa Harvarda, Simons je prikazao grupi ljudi videotraku košarkaške utakmice i zamolio ih da izbroje koliko puta su dodali loptu članovi jedne ili druge ekipe. Nakon 45 sekundi, na filmu se pojavio čovek prerušen u gorilu i polako se prošetao terenom, promičući između igrača. Iako je to trajalo 5 sekundi, 40 % posmatrača ga uopšte nije primetilo. Kada je traka ponovo puštena, i kada su zamoljeni da prosto posmatraju utakmicu, svi su ga uočili. Naravno, neki nisu mogli da veruju da se radi o istoj traci.

Ostaje nam da zamislimo šta bi se dogodilo da im je zadatak bio da voze automobil, a da je gorila pešak koji prelazi put. Prema nekim procenama, polovina svih smrtnih saobraćajnih nesreća u SAD rezultat su greške vozača, uključujući nepažnju. Stoga nije puki akademski interes učinio da ova dva vida kognitivne greške postanu aktuelne teme istraživanja. Obe pojave dovode do važnih pitanja o vidu. Na primer, kako uskladiti ove značajne vizuelne propuste sa našem subjektivnim osećajem da imamo trajni pristup svim pojedinostima pejzaža?


Stefan Koslim sa Harvarda pokazao je da zamišljanje neke slike aktivira deo vizuelnog korteksa na isti način kao da se ta slika gleda u stvarnosti. Po njegovom mišljenju to potvrđuje tezu da unosimo samo one informacije za koje smatramo da su u određenom trenuku važne i da sami popunjavamo praznine gde pojedinosti nisu tako bitne. Iluzija da vidimo "sve" delimično je rezultat popunjavanja praznina slikama iz sećanja, tvrdi Koslim. Takve memorije mogu se stvoriti na bazi verovanja i isčekivanja

Ronald Rensink, sa Univerziteta Britiš Kolombija u Vankuveru, veruje da naš utisak o bogatom vizulenom svetu potiče od toga što mi gradimo unutrašnje predstave, iako priznaje da one sadrže mnogo manje detalja nego što se prvobitno smatralo. Prema njegovoj "teoriji koherencije", mozak prvo konstruiše privremeni raspored slike - samo njenu osnovnu geometriju i raspored svetlosti. Zatim sledi zapažanje, koje izdvaja određeni broj "proto-objekata" u povećanoj rezoluciji. Važno je znati da zapažanje zapravo stabiliše našu predstavu o predmetima tako da oni dobiju određeni oblik, sa kontinuitetom u prostoru i vremenu. Čim pažnja prestane, oni se gube u nestalnom, nejasnom pejzažu. Prema Rensinku, samo usredsređena pažnja može da primeti promene.

Teorija "velike iluzije"

Naravno, ima i drugačijih mišljenja. Neki istraživači smatraju da čovek uočava i najmanje pojedinosti neke slike, a da o njoj nema nikakve prethodne predstave u glavi. Kevin Oregan, eksperimentalni psiholog u francuskom Nacionalnom centru za naučna istraživanja (CRNS) u Parizu, 1992. godine postavio je tezu koja je kasnije postala poznata kao teorija "velike iluzije". On je tvrdio da mi uopšte nemamo sliku vizuelnog sveta u glavi. Zapravo, mi se uvek obraćamo spoljnom svetu u meri u kojoj nam određeni delovi slike postaju važni. Iluzija se sastoji u tome da, kad se upitamo da li nešto vidimo, mi tog trenutka usmeravamo pažnju na taj detalj i tako ga uočavamo.

Prema Oreganu, nije iluzija samo naš utisak o bogatstvu sadržaja, nego i osećaj da imamo kontrolu nad onim što vidimo. U saradnji sa Alva Noom, sa Univerziteta Santa Kruz u Kaliforniji, Oregon je dopunio ovu kontroverznu teoriju, tvrdeći da se čulne percepcije vida, sluha ili dodira, ne odigravaju u mozgu, već da, zapravo, postoje samo kao saznanje da izvršenje određene aktivnosti proizvodi određene promene u čulima. Oregon tvrdi da čulo nije nešto što osećamo, već nešto što činimo. Ukoliko bi se prihvatila teza da nema potrebe za vizuelnom memorijom, Oregan tvrdi da bi se time rešili brojni problemi sa kojima se suočavaju istraživači u ovoj oblasti. Naime, kako relativno grube fizičke osobine oka omogućuju savršeni doživljaj slike spoljnog sveta? Ostavljajući po strani "slepu mrlju" i činjenicu da svet vidimo putem niza diskretnih slika, u oku postoje dve izvrnute slike na rožnjači. Ako mozak gradi detaljne rekonstrukcije od tih grubih i izvitoperenih ulaznih signala, onda mora da postoji neka vrsta kompenzacionog mehanizma vizuelnog sistema. U Oreganovom modelu, takav sistem nije potreban, jer ne postoji rekonstrukcija. Njegova teorija takođe objašnjava "slepilo na promene". Uzmite primer para koji večera. Razlog zbog kojeg gledalac nije primetio naknadno ucrtanu ogradu jeste upravo taj što je detalj nebitan i stoga ostaje nevidljiv.




Oregan nema mnogo istomišljenika. On je tezu o tome da nemamo vizuelne percepcije doveo do ekstrema, koji većina nije spremna da prihvati. Međutim, uprkos razlikama, mnogi naučnici se slažu da, od bezbroj vizuelnih detalja neke slike u prirodi, čovek uzima samo ono što mu je u određenom trenutku važno.

U pomenutom eksperimentu sa strancem koji traži određena uputstva, čak i objekat na koji je ispitanik skoncentrisan, dakle, nepoznata osoba koja nešto pita, može da se zameni, a da on to ne primeti. Iako su u čoveka gledali skoro ceo minut, polovina ispitanika nije registrovala nijedan detalj njegovog fizičkog izgleda, koji se kasnije promenio. Nije bilo relevantno da li stranac ima određenu frizuru, niti koje su boje njegove pantalone. Ono što je bilo bitno jeste da je to čovek na određenom mestu koji nešto pita. To znači da obraćanje pažnje na neki objekat ne daje automatski sve odlike tog objekta. Ono što je zanimljivo u ovom eksperimentu jeste da su ispitanici, koji su oučili zamenu, bili vršnjaci "stranca". Pošto su u istoj društvenoj grupi, bili su spremniji da "snime" pojedinosti, dok su stariji ispitanici kategorisali osobu kao "studenta" i zadovoljili se time.

"Lažna" sećanja

Odnosi između "pažnje", "svesti" i "vida", još nisu u potpunosti razjašnjeni. Međutim, većina istraživača slaže se u jednoj stvari: s obzirom da imamo nesavršenu sliku sveta u glavi, postoji mogućnost izvitoperenja i greške. To ima brojne posledice, posebno kod svedočenja. Ako je moguće stajati pored stranca na manje od metar i razgovarati sa njim čitav minut, a da se pri tom opaze samo neke osnovne činjenice, koliko je onda istinit iskaz osobe koja vidi određeni događaj izdaleka, kada joj to nije važno u tom trenutku i o kome će svedočiti mnogo kasnije?

Prema nekim naučnicima, obrada slike igra ključnu ulogu u mnogim lažnim sećanjima. Pre svega, dolazi "popunjavanje" praznina, a zatim sećanje ne samo onog što se stvarno videlo, nego i onog što se "popunilo". U retrospektivi, čovek ne razlikuje te dve vrste sećanja. Uz sav naš doživljaj o bogatom vizulenom svetu, čini se da unosimo samo mali broj činjenica o svetu koji nas okružuje. Potom, u to ubacujemo nekoliko ranije memorisanih slika i verovanja i stvaramo subjektivnu, ubedljivu celinu u kojoj je nemoguće razlikovati stvarni svet od imaginarnog.

....ljudska bica vide samo mali dio kompleksnog svijeta u kojem zivimo , jer jos uvijek nije razvijena uporaba sive mozdane kore ...kada bi vidjeli sve sto je oko nas onda recimo ne bi bilo religije , bog bi bio komsija ili susjed ,andjele bi mogli sresti ,recimo ,u kinu...tu i tamo se dogodi da netko "vidi" vise nego obicni svijet ,koji ga odmah proglasava zbog toga ludim i trpa u umobolnicu ...proci ce mozda jos najmanje milijun godina ovozemaljskog zivota da bi se siva mozdana kora ukljucila u redoviti ljudski zivot ...za sada siva mozdana kora nema potrebe aktivirati se ,jer je ,htjeli mi to ili ne , sadasnji zivot isuvise jednostavan za ljudski mozak ....vidjet ce neki u dalekoj buducnosti da oni prije njih nisu imali potrebe vidjeti sve ...

Vidimo reflexiju svjetla odbijenu o neki predmet ... tako i raspoznajemo boje ...

_________________
by: R_m_z_R member of chackigory crew !