banjalukaforum.com

Sedimo u kulturnom društvu. Oko nas su pristojni ljudi, prijatelji i poznanici. I baš tad, kad se najmanje nadamo, taj neprijatan osećaj u donjem stomaku počinje da nas tišti, najavljujući neizostavni socijalni fijasko. Prema nekima, ništa nije gore nego „pustiti goluba“ u finom društvu. Izveštačeni smešak, krivljenje u stolici, koncentrisanje pune pažnje na prostor između butina i stolice, a sve u cilju toga da se ne proizvede nikakav inkriminišući zvuk. Potom sledi njuškanje, da se proveri da li je reč o nekom ogavnom mirisu ili je u pitanju jedan od onih gasova koji ne ostavlja nikakav trag. Flatus ili kolokvijalno prdež (takođe se naziva još i golub, gas smešljivac, tihi ubica) je nešto što doživljavaju svi sisari i predstavlja deo naše prirode koji će nas uvek, ma koliko se emancipovali, podsećati na naše životinjsko poreklo.

Stomačne gasove imaju svi ljudi, u manjoj ili većoj meri. Kao što je to jedan grafit u Beogradu jednom rekao „I žene prde!“. Stomačni gasovi su neizostavna posledica činjenice da smo za razliku od naših dalekih jednoćelijskih predaka mi odlučili da živimo na kopnu, okruženi vazduhom, a ne vodom. Kada jedemo, unosimo vazduh. Kada varimo hranu, gasovi prelaze iz krvi u gastrointestinalni trakt. Osim toga, bakterije koje žive u ljudskom digestivnom traktu takođe vrše razmenu gasova sa svojom okolinom i doprinose stvaranju mehurova gasa u našim crevima. Najveći deo ovih gasova izbaci se flatulacijom (prdenjem), a jedan manje deo eruktacijom (podrigivanjem).

Takođe, najveći deo ovog gasa nema miris. Sastav gasa se razlikuje od stanja organizma, toka varenja i unete hrane. Azot, koji čini najveći deo naše atmosfere je najzastupljeniji u stomačnom gasu i može činiti od 20 do 90% flatusa. Ugljen dioksid, koji proizvodimo u metaboličkim procesima može činiti 10 do 30% gasa. Prisutan je i kiseonik, do 10%. Vodonik i metan su takođe prisutni, ali oni nisu iz vazduha poreklom, već su proizvod metabolizma bakterija koje žive u stomaku. Vodonik ponekad može činiti i do 50% gasa, dok se metan javlja u malim količinama. Osim ovoga, stomačni gas je uvek zasićen i vodenom parom, koja dolazi sa površine creva, koja su vlažna.

Narod kaže da kada se jede mnogo pasulja, mnogo se i prdi. I to je zaista tačno. Međutim ono što je bitno reći je da tada stomačni gas ne nosi neprijatan miris. Pasulj je bogat ramnozom, teško svarljivim ugljenim hidratom koji mi ne možemo da svarimo, ali naše bakterije mogu.

Gajenjem bakterija koje proizvode metan i vodonik od našeg otpada možemo sebi obezbediti preko potrebne energente. Kanalisanjem izvora metana može se istovremeno smanjiti brzina globalnog zagrevanja i rešiti energetska kriza.