Пази, једино још код нас људи размишљају шематизовано по питању образовања.
Најважнија ствар на свијету јесте да се бавиш нечим што те дубоко привлачи, што искрено волиш, и чему си спреман посветити јако много енергије и времена, а све остало су детаљи и ситнице. Код умјетности уопште, а поготово код музике јако битан фактор јесте психомоторика, дакле поред слуха и осјећаја за музику мораш имати и способност да тијело адекватно реагује на унутрашње импулсе (то је, осим теорије, у суштини оно што се ради с клинцима у предакадемском образовању).
За учење (поготово ако имаш талента за то што те интересује) никада и заиста никада није касно. Примјера ради бака од моје драге је из забаве, интересовања и досаде уписала још један факултет са 64 године, и завршила у року међу најбољим студентима; један од најбољих пијаниста свих времена, а можда и највећи композитор - Сергеј Рахмањихов почео се озбиљније бавити свирањем клавира тек након завршених студија композиције...итд.
Сад, ако си загризао и кренуо у посао за почетак ту су двије ствари: теорија музике (тоналитети, односи акорада/хармонија у тоналитету, историја музике) и пракса, тачније, мораш нешто свирати да не би та теорија дјеловала исувише апстрактно.
За почетак учи акорде на гитари (клавир се подразумјева ако планираш једном уписати академију), и што више будеш истраживао и експериментисао, самим тим ћеш развијати и своје психомоторичке способности и провјеравати у пракси то што будеш учио.
Набави негдје за почетак "Теорију музике" Марка Тајчевића, па полако...и нека је са срећом... 
|
. Posvetio bih svo budno vrijeme muzici. Na neki način žalim što nisam išao u te škole ali niko me nije ni pitao. Nisam znao ni da postoji muzička srednja škola...