|
......
И тако ти мој Асторе недавно мене насилу врате у мој "родни" Београд...повод - изградња и помоћ изгорелом Дому културе у Градишци - не мош' одбити такву ствар, па куд пукло....
...опет у Бг након толико година... на Академији само што нису узвикивали "покојни Тоза" кад сам прошао кроз онај чувени ходник према клубу студената...видим у очима онај израз "откуд он, шта ли је сад смислио?"...
Нена Михајловић, директорица Културног Центра Београд прогања професорку да јој објасни откуд ја ту, гдје сам био сво ово вријеме,тражи телефон....
"...па то је сјајно, какв ће то да буде "come back" концерт!", каже она...
...а мени се више не свира ни под тачком разно...већ се видим окружен полтронима и гомилом бакица које су давне '45 Нијемци заборавили у повлачењу...дефинитивно оне не припадају овдје, а и нико ко се још "прима" на Бетовена и скупља аутограме на концертима класичне музике.... не свира ми се, просто, јер немам више шта људима паметно да кажем...
А Нена моли да направимо „камбек“...
Размишљам...
“Хм, мајку му, ајд да прво одсвирам нешто „својима“ у Бл, па ако ме опет крене...ко зна...“
А тамо - Пословођа ми каже:
"Па, видјећемо, напиши ми молбу“
„Молбу???“
"Јбг", мислим се,
"Имам и ја сујету, не могу пријатељу, то ми је испод части,
ја тебе нећу учити како се води самопослуга,
а ти мене немој како се држе концерти"...
Опет ћу по старом добром локалном обичају,
негдје успут на коктелу питати градоначелника да ми "позајми" салу,
он ће Пословођу назвати, а онда ће ме он зајапуреног лица питати:
"Па добро, зар се ти и ја нисмо могли договорити?"
"Нисмо, пријатељу...нисмо, јер не говоримо исти језик...
Језик малограђанштине ми се никад није допадао,
и ја га никада до краја нисам ни савладао.
Могу, ако се потрудим да схватим отприлике шта причаш,
али не умијем да ти на истом језику одговорим..."
...Од мене можеш само добити понуду за концерт,
и то више него фер понуду...имаћеш концерт који ће срцем и душом бити одсвиран, а не отаљан за усраних 350 евра, колико плаћаш "величине" из Београда и Котора, колико је изгледа цијена душе данас...скоро исто као и рата за стан у ђилкошком дијелу града, у којој су вам комшије лица са "естраде" и познати "бизнисмени"...тјах...прејефтино за такву врсту продаје....моја оловка пише срцем и једино тако и зна писати...
...не свирам да би симулирао угледног припадника високе средње класе, члана разних "society" клубова...тачније малог сељачића који себе лаже да је умјетник, а у ствари његово бављење музиком је било велики губитак за савремено рачуноводство...
...не могу ни да покушам да себе замислим како се довозим на Академију у новој Мазди, и да тако пун себе и поносан на мој плишани сако од 300 км и моје „изврнута кожа“ талијанске ципелице, продајем "м. за б.", а себе за „свјетску величину“ неком ко је до јуче слушао Лепу Брену...једноставно ми не иде...
а опет, ти исти не цијене никога ко није у истом „стилу“...
како рече један мој драги пријатељ: "можда је теби то чудна љубав, али дефинитивно заслужују једни друге"...
...отворено себи признајем да са њима чиним некакав
„љубавни (рас)пар“
...и такав, непаран, планирам и остати...
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
