Jедно занимљиво размишљање:
http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstov ... -svetlostiБрзина светлости је физичка константа, значајна у многим областима физике а, поред електромагнетног зрачења, сматра се да се и гравитација и гравитациони таласи крећу овом брзином. Ајнштајнова теорија ограничене релативности заговара да том брзином могу да путују само таласи и честице који немају масу, јер би требало утрошити бесконачну количину енергије да би се неки објекат с масом убрзао до брзине светлости.
Фотон, основна честица светлости, нема масу (или је, према најновијим проценама, она мања од 10^54 kg). Он је, дакле, састављен од чисте енергије, а слично је с глуоном (који лепи три кварка да би се добили протони и неутрони) и хипотетичким гравитоном, честицом гравитације. Једна од највећих загонетки савремене физике је зашто ове честице немају масу док је све друге имају. Према важећем моделу, ниједна од честица није постојала у самом почетку васионе, али је већ после делића секунде Хигсов бозон дао масу свим честицама, осим поменутим – што тек треба доказати.
Ајнштајнова теорија релативности је изричита – ништа у васиони не може да премаши брзину светлости, која у вакууму износи приближно 300.000 километара у секунди. У супротном, нарушило би се једно од основних начела, принцип узрочности који каже да узрок увек претходи последици. Да ли то важи и за сенку?
Замислимо оглед у коме светионик, помоћу једног застора, баца покретну сенку. И нека она обилази цео круг за једну секунду. Замислимо, такође, да смо око светионика поставили кружни екран, како бисмо могли да пратимо кретање сенке. Ако се екран налази на 10 метара од светионика, његов обим биће око 60 метара. То је раздаљина коју ће сенка прећи за једну секунду, значи, кретаће се брзином од 60 метара у секунди.
Сада замислимо да се екран налази врло далеко, на 100.000 километара од светионика, а да се сенка која креће с њега и даље обрће истом брзином од једног окрета у секунди. Пошто је тада обим екрана око 600.000 километара, произлази да ће се сенка кретати брзином од 600.000 километара у секунди, што је два пута брже од кретања светлости у вакууму!
Могућа су два објашњења. Или је овакав начин размишљања погрешан или је Ајнштајнова релативност ухваћена у грешци. Ипак, резултат „огледа” са сенком која се пројектује помоћу светионика, непобитан је! (Замислимо да уместо светионика и екрана имамо CD диск – тачке ближе средини диска имаће мању брзину од оних с ивице јер оне прелазе дужи пут за исто време.) Значи ли то да је велики Алберт требало да „поједе свој шешир”? Не, ни најмање. Јер, основно начело његове релативности наглашава да она важи за материјална тела или системе који преносе неку информацију, податак. А сенка у себи нема баш ништа материјално.
Али, зашто не бисмо могли да искористимо сенку да бисмо пренели неки податак брзином већом од брзине светлости – између посматрача А и Б смештених у две тачке на екрану? На пример, да на светионику направимо заклон у облику неке цифре, рецимо броја 5. Међутим, то би значило да овакав податак мора да пошаље нека трећа особа, оператер В, који поставља заклон у облику броја 5 на светионику и који мора да буде у вези с особама А и Б. Само, за разлику од нематеријалне сенке, оператер је зависан од коначне брзине светлости. Ако би А желео да пошаље податак особи Б користећи сенку, о томе би прво морао да обавести оператера да постави одговарајући заклон испред светлосног извора. Зато никакав податак не може да се пренесе брзином већом од брзине светлости. А то што сенка може да буде бржа и од светлости, не може ничем корисном да послужи .
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
