banjalukaforum.com

Predavanje Dr. Kristijana Sajlera sa Pravnog fakulteta u okviru kluba Forum Romanum



Odnos čoveka i životinje je hiljadama godina obeležen ekstremnim suprotnostima: U prastarim društvima smatrane su životinje svetim i obožavane su slično kao Bog. U Mojsijevoj religiji Starog Teštamenta žrtvovane su naprotiv božanstvu. U starom Rimu dobile su status stvari – zajedno sa ženama, decom i robovima. U srednjem veku moglo se čak životinjama dogoditi da budu optužene pred sudom i osudjene ako su povredile čoveka. A u našim danima su milijarde goveda, svinja i ovaca postale predmetom industrijalizovane proizvodnje mesa pri čemu se sa životinjama postupa tako da ih to delimično tera u ludilo. Ludilo krava pada sada kao zaraza nazad na čoveka i daje jednu novu dimenziju odnosu izmedju čoveka i životinje. Ona više nije samo za životinje smrtonosna već je i za čoveka postala životno opasnom.

U svakom slučaju taj odnos jos nikada nije bio tako intenzivan. Još nikada nije čovek tolikom broju životinja toliko mnogo patnje naneo kao u našim danima: npr. u masovnim štalama životinja u kojima su žrtve moderne industrije mesa stisnute na tako uskom prostoru da se iz straha i agresije medjusobno napadaju: Svinje odgrizaju jedna drugoj uši i repove, kokoške čupaju jedna drugoj perje i ključaju se do krvi. Nosilje vegetiraju u kavezima čija dna su manja od lista hartije. Da bi suzbili agresiju životinja često se svinjama lome zubi a kokoškama se seče poslednji prst na nozi. Životinje se drže u takvim životnim uslovima koji ich doslovno čine ludim i zahtevaju stalnu upotrebu psihofarmaka i antibiotika. Trećina žrtava oboljeva i pored toga i umire još u štali.

Ili mislite - da navedemo još jedan primer – na put patnje životinja ka klanicama –popreko kroz Evropu, kamionom ili ladjom. Svi mi smo već doživeli slike na televiziji: sabijena goveda, ovce, konji, svinje, pernata živina, žedne i iznurene do smrti, teško povredjene umirući ili već mrtve na kamionima ili brodovima. Mnoge od njih su danima ili nedeljama na putu – od Nemačke do Libana i do Egipta. Posao sa živim transportom u inostranstvu je lukrativan jer je visoko subvencioniran. Žive stvari će biti još jednom temeljno oderane: U uskim vozilima, u kojima ponovo dolazi do borbe izmedju srodnika, kroz žegu i žedj, hladnoću i glad, kroz strah u nenaviknutoj okolini, kroz udarce štapom i udarce električnom strujom. Ko ne može više na noge taj će eventualno da bude bačen na brod sa štaplerom ili sa konopcima. Mnoge životinje stižu na odredište slomljenih kostiju, povredjenih kostiju i oteklinama. A onda dolazi završno mučenje pred klanje. Pernata živina zakači se živa za noge sa glavom nadole na pokretne trake i provlače se kroz elektrificiranu vodu da bi životinje pre klanja bile omamljene. Kod goveda i svinja postiže se omamljivanje sa električnim kleštima ili sa ugljen dioksidom. Ponekad ono ne uspeva i životinje se ponovo bude i bivaju zaklane i ispušta im se krv pri punoj svesti. Izgleda kao da jedan neopisivi strah obuhvata žrtvu kada je teraju kroz uske hodnike ka omamljivanju i klanju. One zastaju neprestano i viču ali one koje nadolaze guraju napred. Ponovna vika pred stanicom omamljiovanja. Kasapi nose zaštitu za uši.

I da navedemo i poslednji primer: Specijalnim torturama su izvrgnute životinje u naučnim labaratorijama. Čine ih bolesnima da bi ispitivali medikamente na njima, operišu, transplantiraju i amputiraju, injicira se otrov direktno u stomačnu duplju ili u pluća. Da bi se ispitalo delovanje otrova, pripada zu eksperimenat da se životinje pri punoj svesti satima i danima prevrću u grčevima i bore se sa visokom temperaturom i krvavim prolivima. U svetu se godišnjer ubije 300 miliona životinja za pokuse: miševi, pacovi, ptice, ribe, zečevi, majmuni, psi, mačke i ovce pa sve do goveda i konja.

Sve se to dogadja u zemljama koje kao temelj svog pravnog reda traže etiku i moral i osećaju se obavezni prema pravima ljudi i humanosti. U toj situaciji postavljaju se pitanja od osnovnog značenja: Prvo: Koje svetske i etičke maksimame sreće nas današnji način postupanja sa životinjskim svetom? Drugo: U kojoj meri je pravno utemeljena zaštita životinja tom etičkom problemu pravedna? Treće: U kojoj meri je jedno implementiranje prava zaštite životinja neophodno i potrebno njeno uvodjenje u Ustav. Mogao bih zamisliti da sva ta pitanja i problemi ne važe samo za meni poznati pravni red, već u sličnom obliku više ili manje i za druge evropske države, dakle, takodje, i za Republiku Srbiju.

Etičko načelo, koje odredjuje odnos čoveka ka prirodi i životinjama u Evropi, rezultira iz antropocentrične svetske slike jevrejsko hrišćanskog mišljenja. Po tome Bog je stvorio čoveka kao krunu zemaljskog života. Kako preteći to na ostala životna bića to deluje vidi se već u prvoj knjizi Mojsijevoj, poglavlje 9, stih 2, gde je navodno Bog objavio ljudima: Strah i trepet od vas neka je nad svim životinjama na zemlji i nad svim pticama pod nebom, nad svim što gmiže po zemlji i nad svim ribama u moru; one su date vama u ruke. Sve što se mrda i živi, neka bude vaše jelo; Kao i zelenu travu tako sam i to sve dao vama. U Novom Zavetu taj stav nije iz osnove korigovan: Isus iz Nazareta okrenuo se do duše protiv ritualnog žrtvovanja životinja u Starom Testamentu i smatrao je ispravnim da se i za vreme sabata treba pobrinuti za izgubljenu životinju; Inače On je navodno, po izjavama evangelista, od kojih naravno niko nije bio očevidac odnosno niko nije čuo, malo rekao o miroljubivom postupanju sa životinjskim svetom, što začudjuje ako posmatramo Njegovo učenje, kakvo je ono izmedju ostaloga došlo do izražaja u Besedi na Gori. Zato je propagirao Paulus u 1. korinskom pismu neograničeno uživanje u mesu: ?? Sve što se prodaje na tržnici mesa to jedite, i ne istražujte da nebiste opteretili savest.?? Iz toga, u sledećim stoljećima nastajuća službena crkva, naglasila je pre svega značaj čoveka u odnosu na životinje da je jedino čovek u posedu jedne besmrtne duse. Ljubav prema životinjama jednog Franca od Asisija ostala je epizoda. Po Tomasu od Akina životinje uopšte nemaju dušu. Te religiozno svetske premise zapečatile su sudbinu životinja za okruglo dve hiljade godina.

Od strane filozofije, koja se stotinama godina osećala kao sluškinja teologije nije došla nikakva pomoć. Naprotiv: U sedamnestom veku zaoštrio je dodatno matematičar i filozof Dekart ovo za čoveka citirano svetsko posmatranje – sa svojim čuvenim “cogito ergo sum” Duh se reducira na mozak čoveka a ostatak sveta je mrtva materija; životinja nije ništa drugo do automat koga Dekart uporedjuje sa časovnikom od točkića i opruga. Ta mehanička slika sveta slavi u vremenu koje dolazi svoje trijumfe u udruženju sa nadolazećom prirodnom naukom, ali je izgubila iz vida život, dušu i duh. Duh i život nisu više bili samostalne veličine, već rezultante hemijskih jedinjenja i fizičkih procesa. Na liniji antropocentričnog razmišljanja kreće se i moralno učenje Emanuela Kanta sto godina kasnije. On sa idejom čistog razuma povezuje bar slobodu i ljudsko dostojanstvo. Kategorični imperativ Kanta doseže samo posredno zaštitu životinja. Postupanje prema životinjama sa puno obzira ne nastaje samo sebe radi, već u interesu ljudskog dostojanstava. Radi se o jednoj obavezi ljudi prema samima sebi. Ako loše postupa sa životinjama onda će saosećajnost za njihovu patnju otupeti i na taj način će patiti ljudski moral u odnosu ka drugim ljudima. Zaštita životinja kao zaštita ljudi.

Očigledno je da taj antropocentrični stav ne vodi dalje, jer on nema u vidu životinje kao subližnje sa sopstvenom vrednošću. U mnogome prijateljskije prema životinjama pokazuje se ovde filozofija engleskog empirizma. Jedan od njihovih vodećich predstavnika Dejvid Hjum, Kantov savremenik polazi od jedne bliske premise, naime da i životinje mogu osetiti patnju, radost i strah, tako da su interesi životinja sami po sebi vredni zaštite. Na Hjuma se nadovezuje Džeremi Bentam, čija će filozofija postati osnovni program za nadolazeću zaštitu životinja. Doslovno on piše: ENGLESKI Doći će dan kada će ostatak životinjskih kreatura ..............................................

U klasične predstavnike te patocentrične etike ubrajaju se takodje Ruso i Šopenhauer. Za poslednjeg je ??bezgraničan saosećaj sa svim živim bićima čvrsta i sigurna garancija za moralno dobro ponašanje??. Jedan od najpoznatijih predstavnika o naglašenoj etici sopstvene vrednosti životinja jeste Albert Švajcer. Njegovo učenje o strahopoštovanju prema životu malo naglašava saosećajnu tačku gledišta, već odgovornost čoveka za sav život kopji se završava u mnogo citiranoj recenici: ??Ja sam život, život želi, u sredini života, život želi.??

Želim da to ostavim kod ovog primera vrednog predstavljanja stanja mišljenja etičke zaštite životinja. Antropocentrično mišljenje sjedne strane, i jedan zaštitni koncept životinja s druge strane pokazuju se kao osnovne polazne tačke etike zaštite životinja. Oboje su vodjeni sve do današnjeg dana, a pre svega patocentrična komponenta pa sve do zahtevanja sopstvenih prava životinja i istog vrednovanja životnih interesa životinje i čoveka, o čemu ću još govoriti. Etičko klatno Evrope kretalo se kroz više svetova: Od čovekove iznad svega stojeće slike i prilike Božje u biblijskom razmišljanju pa do Dekartovog degradiranja prirode i životinja do stvari, preko iz ljudskog dostojanstva rezultirajuće obavezne etike Kanta, pa sve do ponovnog zadobijanja jedinstva tela i duše, duha i materije u engleskom empirizmu i u Nemačkom načinu igre patocentričnog razmišljanja.

Ponovo zadobijanje životnog jedinstva i njene etičke konsekvence za zaštitu životinja biće uostalom još sa jedne sasvim druge strane potvrdeno – od moderne fizike, tačnije od kvantne fizike. Ona je svetsku sliku materijalizma odavno savladala. Anštajn je jednom rekao: ??Atomi koji nam izgledaju kao materija jesu koncentracija energije!?? A Maks Plank je objasnio: ??Sva materija nastaje i opstaje samo kroz jednu snagu koja je atom kao sićušni sunčev sistem drzi zajedno.?? Medjutim obzirom da u svemiru ne postoji nikakva snaga kao takva, moramo iza tog energetskog oblika pretpostaviti jednog svesnog inteligentnog duha. On je pra osnova materije!??

I na posletku i religiozno veje u ponekom smislu jedan novi duh – npr. u jednoj zajednici sa imenom Univerzalni život koja se nadovezuje na prahrišćanstvo i polazi od toga da se u naše vreme Bog ponovo objavljuje kroz proročka usta i daje nove uvide u zavisnosti života koji se u ponekim pogledima sastaju sa onim o čemu nas izveštavaju kvantni fizičari: Da sve Duh sve prožima i da je u svemu sadržana esencija svemira: U svakom atomu, u svakoj molekuli, u svakoj biljci, u svakoj životinji i naravno i u svakom čoveku. To je jedan te isti dah koji prožima čoveka i životinju: Odem Božji.

Šta proizlazi iz svega toga za naše današnje postupanje sa životinjama i za pravno uvodjenje zaštite životinja? Posmatramo li etičku maksimu rigoroznih predstavnika patocentričnog zaštitnog koncepta morali bi onda u stvari od ovog trenutka da postanemo vegeterijanci i da otvorimo vrata štala da bismo sve životinje poslali na pašnjak i pustili da dostojno izumru. Tako nešto čini jedan rastući broj ljudi dobrovoljno: Važeće pravo to može postati samo onda ako to želi jedna demokratska veličina. Medjutim, ako podjemo od etičkog minimuma biblijskog odnosno crkvenog stava prema zaštiti životinja moralo bi se od masovnih štala pa do labaratorija za pokuse sa životinjama malo toga promeniti. To ne bi medjutim, čak ni sa skromnom antropocentričnom zaštitom životinja bilo vise u skladu. Trenutno prihvatljivi put leži u sredini. Količinski presek izmedju čoveka dostojnog odgovarajućeg blagog postupanja sa životinjama i jednog dostojanstva životinja pravedno nastajuće obzirnosti njihovog duševno telesnog bitisanja moglo bi omogućiti jedno političko odobravanja sposobno dalje razvijanje zaštite životinja, koje ne samo da prepisuju prošle načine ponašanja, već uključuje i jedno znatno smanjenje potrošnje životinja. Nije rečeno da je jedenje mesa, pri tome još u danas praktikovanoj količini, za čoveka trajno životno neophodna, ili čak da pripada zu biće homosapiensa koji je na početku svog razvoja možda bio vegetarijanac.

Kako se dakle ponaša pravna zaštita životinja u odnosu na etičke postulate u tački preseka izmedju antropocetrike i patocentrike? Prve početke pravila pravne zaštite životinja nalaze se već u staro babilonskom kodeksu hamurabi oko 2000 god. pre Hrista, najstarijoj zakonskoj knjizi čovečanstva, koja izmedju ostaloga sadrži propisane kazne za preterani rad sa životinjama. I rimsko pravo, koje životinje uvelo u prava stvari, delovalo je preko zaštite svojine indirektno i u korist životinja. Kao svetli trenutak u pravnoj zaštiti životinja u ??tamnom srednjem veku?? jeste kelnsko gradsko pravo iz 1417 god., u kome se hvatanje slavuja i zečeva kažnjavalo zatvorom .

Do jednog sistematskog uvodjenja zakona o zaštiti životinja došlo je tek u 19. stoleću i to u Engleskoj kroz: ??act to prevent the cruel and improper treatment of cattle?? od 22.7.1822. Tamo se izmedju ostaloga preti kaznom za loše postupanje prema za poljoprivredu korisnim životinjama. Zahvaljujući privatnim inicijativama za zaštitu životinja došlo je uskoro u mnogim zemljama Evrope, pa tako i u Nemačkoj, do odmerenih kazni protiv mučenja životinja. Vredno je zapaziti da se ponajpre na tome zaustavilo da li je mučenje dovelo do javne srčbe i povredilo osećaj pijeteta treće osobe, dok se tek kasnije povreda životinje, kao takva, smatrala vrednom kazne.

Opširno kodificirana postalo je pravo za zaštitu životinja u Nemačkoj tek u drugoj polovini prošlog veka. Danas važeći zakon za zaštitu životinja u Nemačkoj ima u ponekom pogledu uzorni karakter, i to kako u pozitivnom, tako i u negativnom. U paragafu 1. kaže se mnogoobećavajuće:??Razlog ovog zakona jeste da se iz odgovornosti čoveka prema životinji kao subiću štiti njen život i blagostanje. Niko ne sme bez razumnog razloga naneti životinji bol, patnju ili štetu.?? To priznavanje jedne etičke patocentrične zaštite životinja ne može se dovoljno visoko proceniti. Medjutim, poteškoće počinju kod njenog sprovodjenja: šta je jedan ??razumni razlog??, pod kojim se životinjama ipak mogu naneti ??bolovi??? Delomično je na ovo pitanje odgovoreno posebnim zakonskim pravilima, npr. za područje eksperimentisanja na životinjama. Oni smiju biti sprovedeni ako je iz medicinskih razloga ??neophodno za spoznaju opasnosti od okoline ili za osnovna iztraživanja. Ali šta je ??neophodno??? Sprovodjenje jednog iztraživačkog programa ili sprečavanje jedne akutne opasnosti? Ako ne postoje nikakve posebne regulative za postupanje prema životinjama postavlja se pitanje, da li im se iz razumnih razloga može naneti bol,patnja ili šteta, na putu jednog odmeravanja dobra odgovoriti, odmeravanja izmedju interesa korisnika životinja i integriteta životinje. Npr. kod ubijanja tkz. jedno dnevnih pilića, muških sledbenika kvočki, za koje ne postoji primena u privredi pernatih životinja. Oni se stoga izdvajaju i bivaju ugušeni gasom ili sasečeni. Za jedan na zaradu orjentisani ??razum?? postoji itekako smisao da se ubijaju pilići od kojih se neće moći dobijati jaja niti su pak pogodni za tovljenje. S druge strane uništavanje pilića predstavlja jedan nada sve težak, u milionima slučajeva, sproveden zahvat u život životinja. Može li to prevagnuti prednosti jedne jeftine masovne proizvodnje jaja za doručak? Ili bi se proizvodjačima jaja trebalo suprotstaviti: Ako na početku prihvatite da 50% izleženih pilića kao otpad pri proizvodnji jaja treba da budu odstranjeni onda vas preduzimački koncept nije više u skladu sa zakonskom zaštitom sopstvene vrednosti životinje kao sabića.

Slično važi i za preradne premije za teliće, u narodnom jeziku nazvane herodosove premije: Da bise razgradili prekomerni kapaciteti na tržištu govedjeg mesa, plaćaju se u ponekim zemljama sveta subvencije za uništavanje telića, što je nemačke trgovce navelo na to da maksimalno dvadeset dana staru telad transportuju na klanje u inostranstvo. Za stabiliziranje tržišta govedjeg mesa i osiguravanje dohodka proizvodjača životinja reklo bi se da se ovde radi o jednom postupku u kome životinje ??bez razumnog razloga?? neće biti ubijene, dakle tu će ležati jedan zakonski izuzetni slučaj. Ali kada se uzmu u obzir takodje u zakonu statuirane ??odgovornosti čoveka za životinju kao sabiće?? onda će odmeravanje dobrog preći na stranu zaštite životinja a na teret posmatranja jednog isključivo za korist orjentisanog industrijski proizvedenog mesa. Jer to znači prosto naprosto kraj jedne etički shvaćene misli o zaštiti životinja, ako se prvo proizvode telići, za čiju regularnu prodaju jedva da postoje izgledi za uspeh, te se onda isti transportuju na razdaljinu često od preko 1000km, da bi ich se ubilo i preradilo u životinjsko brašno ili hranu za pse odnosno mačke.?? (Johanes Kasper).

Jedan važan deo prava zaštite prirode jeste regulisanje držanja životinja svojstveno vrsti. Paragraf 2 Nemačkog zakona piše: ??Ko drži životinju, neguje ili treba da je neguje, mora životinju odgovarajući njenoj vršti i njenim potrebama prikladno hraniti, gajiti i odgovarajuće vršti smestiti, i ne sme tako skratiti mogućnost životinji da se shodno vršti kreće, da joj se nanosi bol ili patnja ili šteta.

Za tako mnogo zakonske zaštite može se poodjenim živootinjama samo čestitati. Na žalost, medjutim, time se u njihovoj sudbini malo promenilo; život životinja je i nadalje neutešan kao što sam na početku opisao. Zašto? Zakonodavac radi prinudno sa relativno opštim i ne oedenim pravnim pojmovima. Njiovo fonetiziranje prepušta u velikoj meri izdavaču naredbi. On treba da odredi šta će životinjama u njihovim masovnim prebivalištima biti dopušteno kao mogućnost kretanja i zajedničkih potreba, čime će biti hranjene, kako će biti transportirane i kako će sve to biti kontrolisano. Ukoliko ovakve narebe uopšte budu izdate, ograničavaju se na minimalni standard koji ne doseže ni blizu višim ciljevima zakona: moslimo na zaonsu oredbu o držanju kokošaka koja kokoškama u kavezu ne odobrava više od 450 qcm površine, ili na naredbu o držanju svinja koja svinjama do prosečne težine od 110 kg dopušta životni prostor od najviše 1 qm. Službe za zaštitu životinja su u nadgledanju propisa delimično svesno velikodušni, delimično nisu dorasli zadatku. čak se ni prisutni minimalni standardi često ne poštuju. A životinje ne mogu tužiti za svoja prava. Ali i te kako mogu masovni odgajivači životinja, trgovci životinjama i laboratorije za pokuse sa životinjama pozvati sud protiv naredbe službi koje su došle da ispune pravo o zaštiti životinja. Pri tom imaju najčešće snažniju poziciju, jer je njihova delatnost zaštićena osnovnim pravom ( sloboda vršenja poziva, sloboda nauke i istraživanja ), dok službe za zaštitu životinja ispnjavaju samo jednostavno pravo. Jedan od najboljih poznavalaca zaštitno pravne situacije životinja u nemačkoj i u evropi zaključuje stoga: ?? Dosadašnji trud za efektivnu zaštitu životinja, u odnosu na moderni fenomen masovnog držanja životinja na nivou Evropske Unije, ali i u nationalnom pravu, jedva da je nešto promenio u odnosu na praktikovanje koje se kosi sa zaštitom životinja. Utoliko više se u bdućnosti – ako već nije totalno ukidanje tog pod vidom zaštite životinja sumnjičavog načina držanja životinja – zahteva u najmanju ruku snažnije iskorišćenje pravnih potencijala za usmeravanje ispravne zaštite životinja u metodama držanja životinja.??

III. Time dolazimo do trećeg, na početku postavljenog, pitanja: U kojoj meri je za implementaciju zaštite životinja potrebno njeno uvodjenje u ustav?Jedan od pomentih deficita leži u trouglu izmedju sluzbe za zaštitu životinja, životinja koje treba zaštititi i korisnika životinja. Dozvolite mi da tu situaciju pojasnim sa dva primera koji su u nemačkoj pobudili pažnju:

Pre tačno 10 godina došlo je severnom moru do masovnog izumiranja morsih pasa. Vlasti s izdale više dozvola da se otpadni proizvodi bace u more odnosno da se otpadni proizvodi spale na otvorenom moru. Nakon toga pozvalo je mnogo društava prirode i društava za zaštitu životne sredine u upravni sud u Hamburg da bi zaustavili akciju. Postavili su zahtev ??u ime morskih pasa severnog mora??. Morski psi i njihovi zaštitnici nisu imali nikakvu šansu: Sud je zaključio da su podnosioci zahteva životinje te kao takvi ne mogu učestvovati u suskom procesu. Jeino ljudi mogu biti povredjeni u svojim pravima. I u tome ništa nije promenio ni zakon o zaštiti životinja koji predvidja zaštitu životinja kao subića. Ta zaštita oblikovana je samo kao moralna obaveza čoveka, a ne kao pravo tih stvorova samo po sebi. Nosilac prava može da bude samo čovek, jer je jedino njemu svojstveno posebno dostojanstvo ličnosti, kako to argumentira sud u potpunoj saglasnosti sa proisteklim antropocentrizmom. Morski psi su i dalje mogli biti trovani. Drugi primer se odnosi na majmune pred kojima je stajao jedan mučni eksperiment u laboratoriji za probe u Berlinu. Po važećem zakonu o zaštiti životinja smiju se dozvoliti eksperimenti na životinjama samo onda ako razlog koji se sledi preko pokusa ne može biti postignut drugim metodama i postupcima, i ako je uzeto obzir najnovije stanje naučnih spoznaja. Takodje se mora pažljivo odmeriti da li će i u kojoj meri biti nanet bol, patnja ili šteta. Da bi se nadležnim vlastima pomoglo postavio je zakonoavac stručne komisije. Oslanjaući se na ovu pravnu situaciju verovao je odgovorni Senator republike Belin da je zakon na njegovoj strani kada je zabranio predvidjeni eksperiment koji je predvidjao da se majmunima od rodjenja zašije jedno oko, da im se preko poveza implantira kalem od bakarne žice, da im se ušarafe šarafi u glavu i da se životinje u toku više časova fiksiraju sa glavom na takozvanoj primatskoj stolici. Po završetku faze ispitivanja, koja je služila tzv. osnovnom istraživanju, trebale su životinje biti ubijene. Učitelj visoke škole podneo je tužbu na zabranu mučenja životinja koju je naumio. I dobio je proces. Zasto? Nadležni sudski organ u Berlinu zaključio je, u saglasnosti sa saveznim ustavnim sudom, da osnovno pravo slobode istraživanja ograničava pravo kontrole dotične vlasti. Dozvola mora biti izdata ?? ako naučnik koji isprobava naučno obrazloži okolnosti za potvrdjivanje etičke podnosljivosti potrebnih okolnosti??. Kontrola vlasti, tako dosudjuju oba ova suda, može dakle da se sastoji u tome da kontroliše prihvatljivost izlaganja učitelja visoke skole.Takodje ni stručno misljenje, koje je podnela vlast za zaštitu životinja, kao obrazloženje zabrane tog eksperimenta na životinjama, nije pomoglo ni vlastima, ni životinjama.

Vidimo, dakle: zaštita životinja pati ne samo od nedostatka jednakosti oružja, izmedju životinja i korisnika životinja, kod mogućnosti optuživanja, već iznad celog prava o zaštiti životinja visi neprestano Demokleov mač ustavne suprotnosti, što vodi tome da se pojedine odredbe o zaštiti životinja sve dotle objašnjavaju kao zakonom prihvatljive: da ne kažem savijaju po potrebi, dok zaštitnu funkciju u korist životinja gotovo potpuno izgube.

Ako se želi promeniti ta ne zadovoljavajuća situacija onda se zaštita životinja mora ugraditi u ustav i na taj način odobriti životinjama sopstvena prava. Poneki misle, ljudsko dostojanstvo, koje danas stoji kao posebna vrednost u svakom državno pravnom ustavu, sadrži već most ka zaštiti životinja, jer adrži i poštovanje prema subićima. Kao što mo već videli tumačnje prava može sa tim malo učiniti. Stoga bi bila značajna odluka vrednosti ustava, u kome bi se zaštita životinja i poštovanje njihovog dostojanstva unel kao državni ciljevi. Slično se već nalazi u odluci evropskog parlamenta i u članu 24 švajcaskog saveznog ustava. I jednom takvom državnom cilju potrbna je još uvek zakonska konkretizacija; ali uvodjnjem zapovesti o zaštiti životinja u ustav bila bi joj data velika važnost u konfliktnim situacijama sa rugim ustavnim vrednostima, kao na pr. Sloboda istraživanja i industrijsko korišćenje životinja.

Ako se životinjama zaista želi pomoći ne sme im se naravno posvetiti samo državni cilj, već im se mora priznati pravo, slično osnovnom pravu, koje poverilac može za njih uložiti, i koje može konkurisati sa osnovnim pravom naučnika, proizvodjača mesa i transporterima životinja. Kako bi mogla izgledati ta osnovna prava životinja?

Ako želimo ozbiljno shvatiti životinje kao subližnje, moramo im u svakom slučaju dati pravo na poštovanje njihovog životinjskog dostojanstva koje ih štiti od zloupotrebe kao istraživačke objekte. Konflikt izmedju maltretiranih majmuna, pasa i mačaka u laboratorijima za istraživanja s jedne strane, i interesa medicine, farmakoloske industrije i ??istraživača osnove?? odvija se onda u vidokrugu i prisiljava na to, da se konačno ozbiljno odvagne da li je patnja životinja u prihvatljivom odnosu sa korisću za ljude koja iz nje rezultira. Pri tom odmeravanju igraće takodje ulogu da li to odgovara ??dostojanstvu ljudi?? da se za sumnjive opite, čiji se rezultati veoma često uopste ne mogu preneti na čoveka, druigim životnim bićima otima dostojanstvo

Osim toga mora se životinjama obezbediti život dostojan njene vrste. Onda će konačno doći do pitanja u Ustavu da li je i dalje moguće da se milioni kokošaka zatvore u kaveze, u kojima se medjusobno kljucaju do krvi, tako da im se kljunovi spaljuju i prsti na nogama seku da bi uopšte mogle da prežive. I ovde se, pri odmeravanju konflikta, postavlja pitanje ??ljudskog dostojanstva??, sa kojim je jedno takvo postupanje prema životinjama u nesaglasnosti. Kao što je i štrojenje mladih prasića (bez narkoze) da oni koji jedu meso ne bi osetili miris nerasta; ili gajenje svinja u tamnim stajama, da bi došle u apatiju i na taj način se ubrzao tov.

Proizvodjači jaja i mesa boriće se svim silama protiv tih zahteva za osnovna prava, od kako je jednoj promašenoj politici poljoprivrede u poslednjih desetak godina uspelo da protera male i srednje poljoprivredne firme i da ih zameni agrarnim fabrikama. Želimo li se jednom zauvek pokloniti diktatu industrijalizovane proizvodnje mesa ili želimo da izadjemo iz tog ćorsokaka, ne samo zbog svog zdrdavlja, već i iz poštovanja prema životu životinja? Ne preko noći i po cenu privrednog kolapsa jedne grane, koja ima puno zaposlenih, već jednim postepenim prelazom ka jednom miroljubivijem odnosu prema tim stvorenjima.

To važi i za osnovno pravo životinja na život. Sve dok je naše društvo u velikoj meri fiksirano na uživanje u mesu, je ovo osnovno pravo životinja moguće samo korak po korak realizovati i stoga se može ugraditi samo pod ograničenjem bližih zakonskih propisa. Osnovno pravo bi kao prvo zabranilo prekomernu proizvodnju životinja za klanje, jer ona vodi ka uništavanju. Potom bi moralo, ostvarivanjem životne zastite u korist životinja, postepeno doći do preprogramiranja naših navika jedenja. Ako mi našoj deci, koja često imaju prirodan odboj protiv uzimanja mesnate hrane, ne govorimo i dalje ??morate jesti meso, da biste porasli?? , smanjiće se potrošnja mesa u generacijama koje dolaze sama po sebi. Ako obavežemo gastonomiju da polovinu jela spremaju vegetarijanski, onda će se postepeno promeniti nasa kultura jedenja.

Za jedan tako postavljen cilj bilo bi od značaja, pored garancije osnovnih prava, i odredbe državnog cilja. Ako bismo hteli da se sa tim odredbama u punom obimu poštuju pokazani etički zahtevi morale bi da sadrže ne samo cilj, da se životinje zaštite i poštuju, već i cilj koji vodi dalje - da ih se više ne kolje. Na nivou Prava, koje po pravilu sadrži samo etički minimum, je taj visoki ideal trenutno ne ostvariv. Oni koji ga podržavaju ipak ne bi trebali napustiti jedan, u tom pravcu usmeren, državni cilj, moraju se, medjutim, zadovoljiti sa manje konsekventnim sadržajem, koji polaže račun jos prisutnom jedenju mesa, a da pri tom ne napuštaju ustavno pravnu tendenciju za njegovu redukciju.

U zahtevanoj garanciji osnovnih prava u korist životinja, pored državnog odredjivanja cilja, moglo bi se sve to sledećom formulacijom uzeti u obzir: ?? Svaka životinja ima pravo na život, odgovarajući svojoj vrsti. Zadiranja su dozvoljena samo u hitnim slučajevima javnog interesa u okviru zakona??. Pristalice konzumiranja mesa će ovo zakonsko ograničenje koristiti za zahtev klanja životinja. Ali koliko dugo još? Posle najnovijih saznanja o proširenju bolesti BSE ( kravlje ludilo ), treba da je ??javni interes?? za mesnatu hranu postao manji: Nauka ne može više isključiti da je izazivač BSE , koji u novom obliku krojcfeld-jakob-bolesti vodi u sve više smrtnih slučajeva kod ljudi, ne samo kod goveda prisutan, več i kod kokošaka, ovaca, jaganjaca i svinja. Za očuvanje osnovnih prava životinja trebalo bi udruženjima za zastitu životinja pružiti mogućit za tužbe udruženja ( koja već postoji u korist prirode i okoline ) ili da se službeno odredi jedan službenik sa sudijskom nezavisnošću zadužen za zaštitu životinja.

To bi bili pravni uslovi sa kojima bi se na početku oslovljenim etičkim zahtevima za zaštitu životinja pomoglo da se postepeno u praksi ostvaruju. Ponekima može to danas još izgledati kao utopija. Ali vreme je izgleda sazrelo za jedan takav evolucijski korak. Evropska bolest goveda je Mentekel (???) na zidu. Predugo vremena smo u evropskoj duhovnoj istoriji, na osnovu biblijsko-crkvenog nepoštovanja životinja, odbacivali glasove onih koji drugačije misle: npr. Pitagora, jedan od osnivača grčke filozofije, koji je opominjao svoje savremenike, ??da jednu nežnu biljku ili jednu nedužnu životinju ne povredjuju??. Ili grčki učenjak Plutarh, koji je rekao po smislu: ??Svaki obrok za koji neko drugo živo biće mora umreti je preskup??. Posebno jasno izrazio se evropski univerzalni genije Leonardo da Vinči:?? Doći će vreme kada ćemo jedenje životinja isto tako osudjivati, kako danas osudjujemo kanibalizam.??

To su lična opredelenja, koja možemo prihvatiti ili pak ne. Dozvolite mi da u tom smislu zaključim sa jednim ličnim opredelenjem. Uzeću ga iz već pomenutog spisa objave proročice Gabriele, u kome nam prenosi sledeću poruku Duha-Božjeg: ??Ovo je Moja Reč. : ??... Približio se čas u kome svako mora položiti račun za ono što je učinio ljudima, prirodi i životinjama. Nastaje novo doba, u kojem će krvave žrtve i pokusi na životinjama prestati, pa i klanje i jedenje životinja, jer one su ljudima subližnje. Zemlja se čisti od svega niskog. Na mesto nasuprotnog stupa viši život, u kome se sve više i više ispunjava volja Božja. Ljudi Novog Doba ne samo da će se moliti Bogu, već će postovati Njegove Zakone.??


preuzeto sa http://www.geocities.com/pravazazivotinje/prava_za_zivotinje.html

jaro mog'o si cijelu knigu poslati

_________________
Бог, Партизан и Србија