Hodao je na dvije štake, a oko sebe je imao hrpu plastičnih vrećica. Ja sam čak čuo da je bio fakultetski profesor. Ne viđam ga više.

Vidim da se ovde zakuvala postena rasprava.
Ne bih se priklonila ni opciji da se takve ljude treba zaliti, niti da sebe treba velicati gledajuci gore od sebe i da su takvi ljudi zabavni.
Mislim da takve ljude treba pustiti da zive svoj zivot, kakav god on bio i niti se previse emotivno postavljati, niti zbijati sale na njihov racun i iscudjavati se.
Da napomenem da nikoga od diskutanata ne prozivam za izneseno misljenje na ovoj temi.

Nekada sam imala priliku da srecem jednog coveka koji je bio smatran "ludim" od strane okoline.
Taj covek je bio najbolji ucenik u svojoj generaciji, ali roditelji mu nisu dali da se skoluje dalje i tu je valjda on doziveo nekakav preokret i pobegao od kuce nekud u divljinu.
Ne znam tacno koliko je bio tako izolovan od sveta, ali kad se vratio, odvojio se od familije i sagradio sebi neku kucicu na kraju dvorista.
Krenuo je tako da radi neke fizicke poslove kod drugih ljudi, za hranu i dnevnicu.
Cim svane on bi se zaputio na to mesto gde radi taj dan, a kuci bi se vracao kad vec padne mrak.

Nikada necu zaboraviti kako je taj covek bio skroman i zahvalan za bilo sta sto mu se da, narocito kad mu se da neka knjiga ili ga se pozove na kafu.
Bio je tako ugodan sagovornik, jako nacitan i pametan covek. Uvek bi lepo pozdravio, stao, popricao malo, pitao za svakoga od familije.
Stalno je citao neke knjige, casopise, dnevnu stampu u toj svojoj kucici, mislim cak uz svetlost svece, jer cini mi se da nije cak imao ni struju.

Svako je imao neku svoju pricu o njemu i vecina ga je smatrala cudakom.
Ne znam da li je taj covek jos ziv uopste, ali bilo bi mi jako drago sresti ga negde.
Uopste ne bi ni sekunde dvojila sto narod svasta o njemu misli i sto se zgledaju jer je sav u iskrpanoj odeci, rado bi sela sa tim gospodinom ispred Bosne i popila kafu, jer je zbilja jedan divan covek i pravi gospodin, bez obzira na odelo.

Vidim da se ovde zakuvala postena rasprava.
Ne bih se priklonila ni opciji da se takve ljude treba zaliti, niti da sebe treba velicati gledajuci gore od sebe i da su takvi ljudi zabavni.
Mislim da takve ljude treba pustiti da zive svoj zivot, kakav god on bio i niti se previse emotivno postavljati, niti zbijati sale na njihov racun i iscudjavati se.

Bila je i ona:
"Ja bih je*o pi*cku koja bi mi dala,
koja ne bi dala nek' se je*e sama"

Nemoj me pogrešno shvatiti, možda je do mene, ovo je prvi post od tebe koji mi se sviđa. Prosto ne mogu da vjerujem da si ti ovo napisala.

Aha, ti si neka elita, visoka klasa pe ne komuniciras i ne pricas sa nizim od sebe...

Bez uvrede Talija ali samo ti govorim kako to zvuci kada napises.
Smatram da niste u pravu, svi vi koji ste digli frku oko ove teme.

Jer filozof je odlicno rekao, tim ljudima je mnooogo bitno ako ih neko drugi afirmise, poprica sa njima ili se cak nasmije na njihove neke doskocice.
To znaci da ih, i pored njihovog stanja, tretiramo kao ljude.
A upravo vi ih razlikujete i obiljezavate kao bolesne. Vi insistirate da ih se ostavi na miru i da ih se ne komentarise jer su bolesni.
Naziv teme jeste bio malo pogresan u pocetku, to da, ali mislim da to nije bilo sa nekom zlom namjerom.

I jos nesto - kad slijedeci put vidis nekog od tih ljudi i zena, pokusaj barem na trenutak vidjeti sebe/nekog svog na njihovom mjestu ( mada znam, Tebi se to ne moze desiti ). Samo ne pitaj ni ti ni bilo ko drugi za koga zvona zvone, zvone za tebe/nas. [/i]

To je zato sto ne citas najbolje izmedju redova.

I da,površan sam i boli me uvo.......Al' ovako površan,dovoljno sam postojan da ne ispravljam svoje postove i uvijek stojim iza onog što sam rekao.Ti kao "moralna gromada" nisi.Zato nemaš nikakvo pravo da meni držiš bukvice.

a da nije običnih ljudi koji ih na ovim ulicama sreću, i koji od njih ne okreću glavu jer-je-to-bolesnik-puti-ga-jadan-šta-će, već ih pozdrave sa 'dobar dan' ili popričaju s njima (zašto ne?) pitanje je kakav bi im život tek bio

a ona zena sto je stalno protestvovala kod stare zgrade vlade, zadnje sto sam cuo je da je sin njen sredio neku vikendicu i tamo poslao i nju i oca. inace, ona je dobila otkaz u nekoj skoli pa je zato tamo protestvovala.

Ti ljudi su bolesni, njihova nesvakidasnjost dolazi iz njihove bolesti. Sve ono sto pojedince ovdje tjera na smijeh je rezultat bolesti tih jadnika, oni su zrtve svoje bolesti, ZRTVE, razumijes? A mi od toga pravimo sebi zabavu. Da li si pokusao da te ljude posmatras kao bolesnike? Jesi li ikad gledao ljude koji pate od one nervne bolesti... Nesto kao tjera ih da plesu, da prave ekstremne pokrete tijelom. Ovdje bi se polovina valjala od smijeha ocigledno, dok ti ljudi u sebi ekstremno pate. Ti ljudi cijim se simptomima smijete nisu glumci, to nije akt svijesnog razumnog i uracunljivog ljudskog bica ciji je cilj da nas nasmije. To je akt bolesnog, BOLESNOG covjeka.Porodice tih ljudi pate zbog njihovog stanja, a ovdje se smiju.