banjalukaforum.com

Некада је потребно, да бисмо разумели ко смо и шта смо, да прочитамо како нас други виде, поготово оне који нису благонаклони према нама – Србима и држављанима Србије.

Зато Вам редакција србин.инфо представља чланак у коме изразити хрватско-националистички колумниста Марко Јурич, после недавног боравка у Београду, износи своје утиске, упоређујући нас и Хрвате. Вама, наши драги читаоци остављамо једино право на ваљани суд – наше је да Вам пренесемо правоверне вести без икакве цензуре. Ради тога, да не бисмо цензурисали текст, у чланку смо оставили све хрваштине, због којих се унапред извињавамо.

Марко Јурич
Свратио сам ових дана до Београда. Задњи сам пута у том граду био прије шест година и остао сам изненађен колико се промијенио. Прије шест година то је био, онако, поприлично запуштени град препун доминирајућих, дерутних старих социјалистичких грађевина. Возни је парк био препун старих особних возила просјечне старости најмање десет година. Све је изгледало некако сиво, чемерно и помало изгубљено у дементном облаку прашине, смога или чега већ.

Данас је Београд еуропска метропола. Град величине два или три Загреба, уређених прочеља и фасада зграда и то не само у центру него и ширем дијелу. Како су се отвориле повољније могућности купње на кредити или леасинг то се и те како види на том тзв. возном парку. Тек ту и тамо улицом прође понеки стојадин или југић, а велика већина аутомобила је, баш као и код нас, новијег датума и углавном познате еуропске, јапанске или корејске марке. Регулација промета у граду одлично функционира, возачи су дисциплинирани, пјешаци не претрчавају итд. Чак нема ни оних легендарних уличних просјака којих је Београд био препун барем када се сјетимо тог града у оним ранијим југославенским раздобљима. Укратко, вањска визура Београда се битно измијенила задњих неколико година и учинила га непрепознатљивим спрам оних старих сивих успомена.

Унаточ кризи Срби не показују лоше расположење
Oно што вас у Београду ако га проматрате из позиције Загреба може више изненадити од те архитектонске визуре јесу људи. Србија је данас у врло тешким господарским приликама. Вањска задуженост је као и у Хрватској велика, али се точна бројка не зна. ‘Власти не излазе с таквим подацима’, причала ми је једна београдска колегица. Плаће се крећу у распону од 300 до 350 еура, цијене су отприлике исте као и у Хрватској осим што је храна јефтинија за цца двадесет посто.

У Србији је ПДВ 18 посто и то је један од разлога јефтиније хране па чак и оне која се увезе из Хрватске. Додуше и та идила неће још дуго трајати јер управо трају припреме за повећање ПДВ на 20 посто. Укратко у Србији се тешко живи, међутим то се на људима не види, барем не на први поглед. ‘Ради се о достојанственом пропадању’ тумачи ми београдска колегица. И доиста једна од уочљивих разлика јест та да се у Београду не осјећа депресивна атмосфера као у Загребу или другим хрватским градовима.

Занимљив је то феномен који разликује Србе од Хрвата. Познато нам је колико смо ми Хрвати оптерећени оптуживањем других, особито оних из супротног политичког табора. Колико горчине се чује у нашим хрватским разговорима без обзира о којој се теми ради. Откуд толико чемера и јада у мислима и ријечима хрватских људи?

Заправо те чињенице постанете свјесни тек када отпутујете у другу земљу те тако изађете из своје свакидашње средине. Познати хрватски јал, повијесно етаблирани слугански менталитет, тужна чињенична стварност да је у Хрватској већ нараштајима једна од главних опција егзистенције одлазак на рад у туђину, све то разара вјеру наших људи у властиту државу. Примјерице, Хрвати с више повјерења раде за неког страног господара, него код домаћег послодавца. Одакле тај недостатак националне солидарности, оног здравог патриотизма по којему би хрватски човјек по логици ствари требао у својој домовини бити као радник цјењенији, него у иноземству те аналогно томе не само поштено плаћен, него уопће бити плаћен?

Јесу ли томе криве тешке господарске прилике у којима домаћи газде не могу дати више него што дају или је код нас све редом национални кукољ заузео важније друштвене и господарске позиције те тамо табори потпуно незаинтересиран за биједу просјека, већ искључиво за своје незајажљиве хедонистичке пориве моћи, части, славе и преждеравања?

Чудне су то двојбе будући се ради о земљи у којој живи 95 посто становништва који се изјашњавају вјерницима од свих могућих кршћанских деноминација па до ислама и јудаизма. Сви ти духовни концепти јасно наглашавају солидарност, поштење и милосрђе. Међутим, у Хрватској се то не види. Створио се мали слој пребогатих и огромни број сиротиње. Средњи је слој, као показатељ чврсте и доминантне социјалне димензије друштва пред нестајањем што јасно указује да је Хрватска социјална само у називу владајуће странке. Имовинске су разлике толике да их је тешко објаснити лошом господарском ситуацијом, бирократским компликацијама одрживог пословања, не подузетничком климом и сл.

Хрвати разочарани својом државом
Како разумјети спектакуларне виле и возне паркове имућних подузетника или политичара око којих, баш као из времена најцрњег феудализма, табори кметска сиротиња, пук који тек једном у четири године постаје важан као аморфно бирачко тијело? Католичанство као доминантна религија у Хрватској је присутно од седмог стољећа. Оно је нараштаје подучавало високим моралним вриједностима да су оне кроз та стољећа готово срасле с хрватским генетским кодом. Како онда разумјети сву ту дволичност, поквареност, лажљивост, кукавичлук, немилосрдност и ружноћу који у хрватском народу постају све доминантније карактерне особине?

Нажалост, не само код тих 200 или колико већ богатих обитељи, него оне постају превладавајуће и код обичног тзв. припростог пука. Хрватска је измучена обећањима, лажима, преварама, неправдама, понижењима, саблазнима своје друштвене и политичке елите. Координате вриједносног сустава се мијењају из дана у дан. Оно што је до јучер била темељна вриједност традиције данас изазива поруге, али и обрнуто. Обичан пук који је прије двадесет година свим срцем прионуо уз реализацију идеје властите државе осјећа се преварен, изигран, искориштен, остављен и одбачен од те своје државе.

Случајан или намјеран, овакав слијед догађаја најприје је изазвао револт, а онда након протока времена, након пропалих покушаја промјене људи су ушли у стање резигнираности, безнађа. А слиједећа дијагностичка неминовност јест депресија. Хрвати, али и остали грађани ове земље су постали депресивни. Радије ће ждерати себе изнутра, ударати и искаљивати бијес на своје ближње, пријатеље, колеге, обитељ, него ударити на оно што је болесно у друштву, на оне који су стварни непријатељи, стварни кривци за то. Нажалост, просјечан човјек ове земље нема снаге, храбрости јер је изгубио вјеру у смисленост таквог чина. Губитак вјере у смисао будућности, у смисао дјеловања је највећа катастрофа која је задесила овај народ. Тај је губитак претворио Хрвате у очајне депресивце изгубљене у бесмисли своје стварности.

У Србији су исто тако присутне велике социјалне разлике. На њиховим националним тв постајама ствара се виртуална слика елитног друштвеног гламура који је моја београдска колегица описала ријечима ‘социјални гламур’. Све те лијепе жене и мушкарци који се шепуре у скупим брендираним одјелима, обућама, торбица најчешће немају довољно новца за платити режије, а и сви ти брендирани предмети су најчешће добро урађени кинески ‘фејк’, објашњава ми и сама се жалећи како је присиљена уз новинарство радити још цијели низ послова само како би преживјела текући мјесец.

Криза је у Србији толика да уколико не стигне још једна финанцијска ињекција из Русије умировљеници неће угледати мировине у наредним мјесецима. Због суше и подбачаја приноса већ су почеле несташице уља и шећера, мада неки хрватски ‘шећераши’ упућују на неке закулисне игре домаћих и српских ‘шећерних’ лобија. Влада најављује убацивање робних резерви па чак и оних тзв. ратних залиха. Политичка ситуација у Србији је све само не идилична и једнозначна. Премијер Дачић са својим социјалистима води жестоку кампању преузимања власти на локалној разини на уштрб дојучерашњих савезника Тадићевих демократа. Не либе се социјалисти, трећа по снази политичка странка насрнути и на Николићеве номенклатуре. Задњих тједана отварају се неке афере за дестабилизацију актуалне власти, земља је практички пред банкротом, терет Косова је голем, отвара се и питање Војводине и њеног одцјепљења чијим становницима Мађарска даје држављанство уз увјет да докажу само једног претка који се родио на просторима некадашње Угарске.

Властити идентитет је питање националног поноса у Србији
Па ипак уз све те терете Срби су и даље поносан и ведар народ. Без обзира што ми мислили о њима поглавито кроз призму посљедњег рата или неугодних југославенских искустава ти људи знају како се воли своја домовина. Срби се поносе својим идентитетом. Примјерице прођите Скадарском улицом у Београду, познатијом као Скадарлија и проћи ћете поред двадесетак локала у којима се његује ‘штимунг’ Београда из деветнаестог стољећа.Почевши од глазбе па до сервираних јела.

Амбијент је уређен тако да је остала очувана аутентична унутарња и вањска архитектура. Ако тамо свратите бити ћете врхунски послужени одличним домаћим специјалитетима уз домаћа пића и угодну староградску глазбу. Угоститељи, послуга, конобари у Београду су од својег заната направили умјетности. Изгледом, гестама, манирима учинит ће ваш боравак у локалу, вечеру или пиће у један свечани ритуал у којем се ви као гост доиста осјећате не као добродошли, него као особито драга и уважавана особа без и једне сувишне, а у суштини подцјењивачке ријечи додворавања у сврху ‘жицања’ напојнице. Гдје можете нешто слично наћи у Хрватској?

На прсте можете избројати мјеста у којима раде школовани професионални конобари који вам се не улизују и не досађују прозирним комплиментима и немаштовитим питањима ‘јели било све у реду’. У хрватским кафићима и ресторанима редовито ‘туче’ некаква модерна енглеска или америчка глазба јер је то ‘ин’, то се слуша, то је гламур, на тај начин показујемо како смо и ми дио тог величанственог цивилизацијског круга тзв. западних земаља.

А заправо је све то без везе. Та глазба, ти кићасти и скупи интеријери наших кафића или ресторана су толико бесмислено хладни, ружњикави и срамотно анационално уређени. Зашто се Хрвати сраме својег идентитета, своје традиције кавана, гостиона, па и крчми или, рецимо, кабаре клубова? Али није то једино чега се Хрвати сраме. У београдским кафићима и ресторанима чути ћете више хрватске глазбе, него у свим домаћим угоститељским објектима у свих ових двадесет година заједно. Што недостаје глазби Драге Диклића, Вице Вукова, Звонка Шпишића, Марка Новосела, Габи Новак, Оливера Драгојевића па све до познатијих домаћих поп икона осамдесетих и деведесетих? По чему је глазба модерне англосаксонске синтетичке продукције боља и квалитетнија од домаће глазбе?

Ни по чему, него управо обрнуто и у ово ме нитко не може разувјерити. Разлог је баналан. Хрвати су се погубили у каосу мијењања државних благдана, суставног блаћења недавне повијести и њених протагониста, насилног уздизања најбизарнијих маргиналних скупина или лакрдијаша на пиједестал друштвених референци. Богати криминалци и преваранти ухваћени с руком у врећи се изругују с домаћим судиштем и уз скупе одвјетнике пролазе лишо, док обичан пук ни након двадесет година не успијева исходити правду око баналног спора. Хрватска је за обичне Хрвате постала земља неправде.

Нажалост, недостатак поштивања властитог идентитета, властитих светиња у Хрватској се не очитује само у тим мањкавостима и недореченостима домаћег цивилизацијског круга. Што рећи када се погледа на однос према Домовинском рату?

Примјерице, домаћа филмска продукција као да се натјече међу собом тко ће се с више блата, лажи и понижења набацити у интерпретацији неког догађаја из тих времена поноса и славе. Домаћи медији, јавни дјелатници, тзв. интелектуална крема, разни опинион макери, а нажалост и значајан дио политичке елите најрадије би да није било Домовинског рата, или да барем Хрватска није тако чисто побиједила. Још да им се некако ријешити тих генерала који чуче у Хаагу и самим својим постојањем не дају миран сан свим прије набројанима. Ту су још и бранитељи компромитирани злурадим сапуницама о лажним инвалидима, ПТСП-иу, криминалу и сл. А Други се свјетски рат не смије ни споменути ако се претходно темељито не поспете пепелом по глави и десетак пута изрецитирате све што знате о Јасеновцу, Старој Градишци, хрватском геноциду, расизму итд. Усташка капа на некој голобрадој глави или дигнута рука која мјери висину кукуруза довољни су за минималних 2000 куна код суца за прекршаје плус отварање досјеа код разних домаћих агентура.

У Србији ствари стоје сасвим другачије. Тамошњи политичари не спуштају гаче на први мрки поглед трећеразредног ћате из Бруxеллеса, него се погађају. Па мало попусте око Косова па онда и то што су попустили повлаче натраг па онда успут рехабилитирају четнике и Дражу Михаиловића па мало шурују с Русима, мало с Нијемцима, Талијанима, а према потреби ту су и традиционалне аквизиције Французи и Енглези. Можете ли замислити неког хрватског политичара да одмахне руком на неки повишени тон из неке од западних централа новог свјетског поретка, а камо ли да се оглуши на њихове напутке? О релативизацији усташтва је кажњиво чак и помислити.

Хрватима слиједи национално сазријевање
Срби воле своју земљу, свој народ и своју традицију. Између себе ће се закрвити око најглупљих ситница, али ако дође нетко извана солит им памет онда га брзо спусте на праву мјеру. У Хрватској ће тај дрчни и дични изасланик, велепосланик, други или трећи замјеник министра вањских послова или некакав помоћник у Уреду хашког тужитеља бити дочекан као месија уз заклињање домаће политичке елите на вјерност до смрти па и дуље. Цијена није у питању чак и ако се састоји од погибељи властитих људи. Како разумјети толику диспропорцију односа према властитим светињама?

Јер није тако било до прије десетак, петнаест година. Сјетимо се Домовинског рата и Туђмановог позива на обрану домовине. Тко може нека се присјети и чемерних година југославенске диктатуре или ако је у тој доби и оних времена прије доласка комуниста на власт. Постојала је национална солидарност. Забрањене народне буднице су се пјевале, потихо, али су се пјевале. Коме је данас стало чути пјесму Вило Велебита или Устани Бане? Хрвати су се промијенили. Нажалост та промјена није оно о чему су нараштаји сањали и за што су били спремни дати жртву. То је промјена сажета у библијској причи о бљутавој соли: ‘Ви сте сол земље. Али ако сол обљутави, чиме ће се она осолити? Није више ни за што, него да се баци ван и да људи по њој газе’.

Ипак овај текст нећемо завршити у песимистичном тону. Ионако га је превише свуда око нас. У овом су тексту Срби послужили тек као огледало за нас Хрвате. Како би јасније сагледали своју тренутну, прије свега, духовну биједу. Али нека. Пуно пута човјек не схвати своју бит док не падне на ниске гране, док не тукне главом о дно. Вјеројатно је ово што нам се сада догађа тек фаза сазријевања као државотворне нације коју очито још нисмо прошли. За неке процесе потребно је вријеме, а ових двадесетак година, извјесно је, није било довољно за то те стога тај процес још траје.

Наиме, једина константа на овим просторима јест промјењивост па тако све што је добро може постати лоше, али на срећу и обрнуто. Повијесно гледано у Хрватској се сваких двадесетак година догађају одређене револуционарне промјене. Према тој формули управо нам долази једно такво раздобље. Господарска, али и свеукупна морална и политичка друштвена криза иде према својој кулминацији и то није питање година, већ вјеројатније, мјесеци. Овакав животни комодитет људи на просторима ове земље никада нису имали. И то полако престаје. Ускоро ће нас још већи терети притиснути, а онда када се дословно дође до зида тада ће се почети нешто гибати. Било је тако увијек до сада у овој нашој бурној повијести и нема разлога да се та шпранца нашег менталитета и повијесних искустава не понови.