Citiraj:
ПРОМЈЕНА ИМЕНИЦА ПРВЕ ВРСТЕ:
По првој врсти мијењају се именице мушког рода које се у номинативу једнине завршавају сугласником, као и именице мушког и средњег рода с основом ан сугласник и номинативом једнине који се завршава самогласницима о и е.
јелен - јелени
јелена - јелена
јелену - јеленима
јелена - јелене
јелене - јелени
јеленом - јеленима
јелену - јеленима
поље - поља
поља - поља
пољу - пољима
поље - поља
поље - поља
пољем - пољима
пољу - пољима
Напомена: немам могућност да означавам постакценатске дужине, поготово у генитиву множине, али јасно је углавном како који облик треба изговарати.
Да физика није једина наука која се, како рече Нушић, састоји од три правила и 303 изузетка, доказ је и језик. Ево, дакле, особености прве промјене:
Акузатив једнине - све именице мушког рода немају исти облик акузатива једнине. Док тај облик у именице јелен и осталих именица које означавају живо биће има завршетак а - именице које означавају било шта друго у акузативу једнине се завршавају сугласником. Другим ријечима, код именица које означавају жива бића облик акузатива једнине једнак је генитиву једнине, а код именица које означавају предмете или било шта друго акузатив је једнак са номинативом.
Именима колектива која имају облике номинативе једнине мушког рода акузатив једнине једнак је с номинативом једнине: Он воли свој народ.
Вокатив једнине - Поред облика вокатива с наставком е, какав има већима именица мушког рода на сугласник, неке од ових именица имају у том падежу наставак у: младићу, ковачу, змају, коњу - редомс у то именице чија се основа завршава на неки предњонепчани сугласник. Са овима не треба мијешати именице с облицима вокатива: друже, јуначе, војниче, витеже, кнеже, јер се код њих основа не завршава на предњонепчане, већ на задњонепчане сугласнике (и на сугласнике з и ц), па су се ови сугласници, нашавши се у вокативу испред самогласника предњег реда, измијенили у предњонепчане сугласнике.
И неке именице чија се основа завршава сугласником р у вокативу једнине имају наставак у: поред пастире каже се и пастиру, господаре-господару, возаре-возару.
Инструментал једнине - УХ!
а) Именице код којих се основа завршава на неки предњонепчани сугласник обично имају другачији завршетак у инструменталу једнине: кројачем, пјевачем, свирачем, Милошем, ножем, младићем. Зашто? Подразумијеваћу да знате све што се треба знати о промјени самогласника о и е иза предњонепчаних сугласника, јер ако то знате, онда је сасвим јасно зашто именице с основом на предњонепчани сугласник умјесто наставка ом, који имају све именице ове врсте уколико им се основа не завршава на неки предњонепчани сугласник, уинструменталу једнине обично имају наставак ем.
(Овдје има још неких полуправила, али не могу сад све то куцати, оде дан.)
б) Именице с основом на сугласник р које у вокативу имају двојак наставак - у и е - и у инструменталу имају оба завршетка - ом и ем: пастиром-пастирем, господаром-господарем.
в) И неке именице код којих се основа завршава на ц у инструменталу једнине такође имају двојак наставак: стрицом-стрицем. Али по принципу разједначавања самогласника у два узастопна слога од именице отац једино се употребљава облик оцем, а од именице зец - зецом.
г) од именица мушког рода које се завршавају на остале сугласнике само именица пут има оба наставка.
д) Самогласник у наставку инструментала једнине именица средњег рода увијек је исти као и у номинативу: од коло - колом; поље-пољем; море-морем. Међутим, од именица мушког рода које се у номинативу једнине завршавају самогласником е само именице с основом на предњонепчани сугласник у инструменталу имају наставак ем; у осталим случајевима наставак за тај облик је ом, без обзира на то којим се самогласником завршава номинатив једнине.
Номинатив множине - Овај облик увијек има завршетак и, али се он не додаје увијек непосредно на основу именице. Већина једносложних именица мушког рода између основе и наставка имају слог ов или, ако се основа завршава предњонепчаним сугласником, ев: трагови, топови, рогови (Херц!), цвјетови, мужеви, пањеви (Херц!), кључеви.
Умјесто ов јавља се ев и иза неких других сугласника, иза р, ц, з, с, али не досљедно.
а) Ипак се све једносложне именице у облицима множине не употребљавају са ова два уметка, већ има неколико њих код којих се наставци додају непосредно на основу: дани, зуби, коњи, црви, ђаци.
б) Од неких једносложних именица подједнако су обични облици множине са суфиксом и без њега: бркови и брци, вукови и вицу, мишеви и миши, знакови и знаци.
в) Од осталих једносложних именица облици множине се употребљавају само са суфиском ов/ев, иако се понекад у стиховима, најчешће народних пјесама, срећу и облици без суфикса: пути, кључи, ждрали.
г) Суфикси се и употребљавају и у случајевима двосложних именица са једносложном основом, то јест у случајевима именица које у другом слогу номинатива једнине имају непостојано а, које се у осталим падежима губи.
д) Другое двосложне и вишесложне именице обично, без обзира на то да ли им се основа умањује нестајањем непостојаног а између крајњих сугласника основе или им је основа једнака с номинативом једнине - имају облике множине без суфикса између основе и наставка: врапци, лонци, војници, јунаци, младићи, пријатељи.
ђ) Са друге, пак, стране, постоје и вишесложне именице са вишесложним основама које имају подједнако обичба оба облика множине: витези-витезови, пршљени-пршљенови, пауци-паукови, појаси-појасеви.
е) Од именица које се завршавају на ин, а означавају припадност неке народности или друштвеног слоја, становника неког мјеста или предјела или носиоца неког занимања - облици множине се праве додавањем наставка за множину на окрњену основу, која се добија одбацивањем крајњег слога ин.
Генитив множине - Када се код неких именица мушког рода на сугласник номинатив једнине разликује од основе као у случајевима именица с непостојаним а и посебно именица које се завршавају на лац, основа генитива множине је различита од основе осталих зависних падежа, а једнака је с обликом номинатива једнине. Другим ријечима, непостојано а номинатива једнине, кога нема у већини осталих падежа, поново се јавља у генитиву множине:
врабац - врабаца
лонац - лонаца
новац - новаца
старац - стараца.
а) Уколико именице с непостојаним а у крајњем слогу номинатива једнине испред наставака за облике множине добијају суфикс ов/ев, код њих је основа генитива множине једнака с основом осталих зависних падежа, а не с обликом номинатива једнине:
огањ - огњева
вјетар - вјетрова
посао - послова.
б) Именице страног поријекла с групом сугласника на крају основе у генитиву множине између крајњих сугласника јавља се непостојано а: факата, објеката, момената, агената, пројеката.
Ово правило, као што се примјећује, ако се примјећује, важи само ако је финални сугласник т. Међутим, ако је на крају основе било који други сугласник, сугласничка група се не разбија самогласником ни у генитиву множине: суфикса, индекса, рефлекса.
в) Генитив множине неких именица мушког рода може имати и другачији завршетак: мјесеци, сати, секунди, хвати - уз бројеве и прилошке изразе за количину.
г) Код именица средњег рода ове врсте код којих се основа завршава на два сугласника у генитиву множине између тих сугласника се обично јавља непостојано а: јутара, копаља, ребара, стабала.
д) Ако се основа именице средњег рода завршава групом сугласника, али тако да је на првом мјесту струјни, а на другом праскави или сложени сугласник - ти се сугласници не растављају непостојаним а ни у генитиву множине: мјеста, гнијезда, огњишта, ушћа.
Овиме смо промјену именица прве врсте исцрпли колико смо могли. Хвала на храбрости.
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
Vjerovatno su bili redni.
), polo je riječ, nije skraćenica.
