|
СТРАНИ ИЗВОРИ О СРЕДЊОВЈЕКОВНИМ СРБИМА НА ТЛУ ДАНАШЊИХ ЗЕМАЉА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ
Писане податке о становништву на територијама које припадају данашњим земљама Босни и Херцеговини немамо до 9. вијека. Међутим, постоје материјални докази о рано-средњовјековном насељавању Словена на Балкан. Археологија сазнања о раном распростирању Словена на Балкану, а тиме и Срба, црпи из њихових материјаних остатака. На првом мјесту то су мјеста на којима су ти народи сахрањивани, у археологији познати под називом “ громиле“.
Између два свијетска рата, громиле је истраживао етнолог Јован Ердељановић, који је претпостављао да би оне могле бити стари српски гробови.У последње вријеме, громиле је највише истраживао и о њима писао археолог Ћорђе Јанковић. Због везаности локација громила са Српским етничким простором, и посебности предмета нађеним у њима, Јанковић их назива „Српске громиле“, а овако их дефинише:
„Громиле су углавном мање хумке, донекле различитог састава, које понекад садрже различите предмете. У њима нема остатака људских скелета. То се објашњава, како ће се видети, обичајима да се спаљени остаци покојника не сахрањују у земљу, већ изван громила.“ (Ђорђе Јанковић, Српске громиле, Београд, 1998.)
Ово указује да су Срби као и многи други Словени, прије него што ће прихватити хришћанство, своје покојнике спаљивали вјерујући да тиме ослобађају душу од тијела која може слободно да се придружи душама предака у загробном животу.Ипак, Срби су имали, бар како свиједоче сачувани подаци, нешто особенији погребни обред од осталих Словена.
Тако Арапски географ, филозоф и историчар Абу’л – Хасан Али ал- Мас’уди из 10. вијека о Србима пише:
„Племе које споменушмо под именом С(а)рбин, спаљује се на огњу, када им умре владар или старешина; они такође спаљују његовог јахаћег коња. Они имају обичај, сличан обичајима Индуса“
Исти податак понавља други Арапски писац Ибрахим ибн Јакуб:
„Племе које споменусмо, што се назива С(а)рбин, спаљује се у огњу, када им умре вођа и спаљују своје јахаће коње. Њихов поступак је сличан поступању Индуса.“
Подаци које доносе Арапски писци нису из њиховог времена, него су старији пар вијекова, можда из 8. вијека, а то видимо јер се у њиховим списима спомињу и племена којих више нема у 10. вијеку а то су: Лангобарди (Нукабарди), Авари (Аванџа), Дуљеби (Дулаба) итд.
Српске громиле распростиру се широм данашње БиХ, као и ван ове територије, а има их чак и око Книна. До сада пронађени локалитети громила у БиХ налазе се око Уне, Козаре, Босанског Петровца, Дрвара, Грахова, Коњица, Требиња, Билеће, Фоче, Вишеграда, Озрена, итд.
Оно што је занимљиво јесте упоредити и неке друге чињенице са распростирањем Српских громила. Тако имамо да, граница коришћења ћирилице у раном средњем вијеку и нешто касније, на запад сеже од прилике до ријеке Уне, Книна и ријеке Цетине, с тим да у позном средњем вијеку ћирилица прелази ту границу више на запад, што се може објаснити раним сеобама Срба у том правцу. Отуда у римокатоличким списима помен „шизматика“ „јеретика“ и „Влаха“ (називи за Србе и православце уопште) прије 16. вијека и многих великих сеоба Срба у те крајеве.
Затим исто тако, штокавско наречје, односно српски језик, до 16. вијека на запад се пружао скоро до ријеке Уне. Такође, православна гробља позната под називом мраморови или стећци, и црквене грађевине из средњег вијека углавном прате распоред громила. Тако имамо нпр. остатке православне цркве и гробља у близини Босанска Градишке, који потичу из 12. вијека, и то знатно прије него што ће краљ Драгутин доботи предјеле Усоре и Босанске Посавине од Мађара на управу. Ту је пронађен и један ћирилични натпис из 1301. године.
Када посложимо све ове чињенице, добијамо прилично јасну слику етничког карактера територије на којој се развила средњовјековна босанска држава. Језгро из којег се развила босанска држава било је дубоко унутар српског етничког простора у средњем вијеку, а то како видимо, потврђују громиле, српски језик, ћирилица, мраморје, православне црквене грађевине.
Што се тиче писаних података о Србима на територији данашње БиХ и шире, први писани податак доноси нам Франачки хроничар и писац биографије Карла Великог, опат Ајнхард у свом дјелу „Анали“. Описујући некадашњу римску провинцију Далмацију, Ајнхард 822. године пише да Срби држе „велики дио Далмације“. Иначе римска Далмација обухватала је простор од Косова и Метохије до Истре и од Јадрана до Посавине. При томе се не помиње ни један други народ који бу могао живјети у Босни сем Срба, а чак нема помена ни Хрвата на простору који се узима за њихову етничку територију у раном средњем вијеку.
Занимљиво је да су Византијски писци Србе по некад називали и Далматима. Тако писац Јован Кинам половином 12. вијека назива босанског бана Борића „егзархом далматске земље Босне“.
На црквеном сабору у Сплиту 925. године помиње се као представник Срба владар Захумља (данас дио Херцеговине), Михаило Вишевић. Треба нагласити да тад још није дошло до црквеног раскола, и подјеле хришћана на ортодоксне и римокатолике, то ће усљедити 1054. године.
Након Ајнхарда и Сплитског сабора слиједи спис византијског цара Константина Порфирогенита из 10. вијека. У свом „Спису о народима“ у поглављу „О Србима и земљи у којој сад станују“ Босну види као једну област у тадашњој Србији. Поред тога, набраја и друге српске територије. Неке од њих ће временом ући у састав босанске средњовјековне државе а то су: Травунија, Захумље и Паганија.
Крајем 11. вијека, забиљежено је да су крсташи грофа Рајмунда прошли кроз земљу Словена, која се простирала од Лике до Драча, и да је њоме управљао краљ Константин Бодин. Знамо да је Бодин био из прве српске краљевске династије Војислављевића, чији је оснивач Стефан Војислав био поријеклом из Травуније, данашње Херцеговине. Дакле, прва српска краљевска династија поријеклом је из Херцеговине. Бодиновој држави припадали су и Босна и Хум. Поред овога списа, и многи други Србе називају Словенима, исто као што их називају и Далматима, Трибалима, Дукљанима итд, што је доказано у историјској науци.
Већ помињани Јован Кинам, половином 12. вијека, описујући поход Византијског цара Манојла I Комнина против Срба, Србе назива Далматима „А идуће године… кад путеви за Србију постају најпогоднији за војску која напада… скупи (цар) војску код Ниша. Сазнавши ту да се из Пеоније (Угарске) шаљу снаге Далматима (Србима)…“ и пише да ријека Дрина раздваја Босну од остале Србије:
„Када стиже близу Саве, одатле заокрену према другој ријеци по имену Дрина која извире негдје одозго и одваја Босну од остале Србије.“
Дакле, из овога видимо да су Србе по некад називали и Далматима, по старој провинцији коју су населили, као и то да се Босна сматрала дијелом Србије. Послије тога каже Кинам да народ у Босни има посебну управу и начин живота, али нигдје не каже да у Босни као дијелу Србије, односно територије коју насељавају Срби, живи неки други народ.
Римски папа у свом писму Дубровнику из 1188. године, којим потврђује јурисдикцију Дубровачке цркве над Босном, каже за Босну да је „regnum Seruilie, quod est Bosna“ што би преведено на српски језик значило „онај дио Србије, који се назива Босна“. Има неких који се неће сложити са преводом, али ради разумјевања страних ријечи не могу се све буквално превести. Босна у то вријеме није била краљевина иако испред ње стоји ријеч „regnum“ што на латинском означава краљевину ако се буквално гледа. Међутим, ова латинска ријеч може и да се односи на државу или неки дио државе и не мора нужно да означава само краљевину. Из осталих ријеч на латинском види се да се Босна сматра дијелом Србије, тако да смо се ми одлучили за овакав превод.
Да је Босна дио Србије, већ смо видјели да прије овог папског писма сматра и Јован Кинам, као и Константин Порфирогенит. Има, међутим, неких историчара и квази историчара који сматрају да је папа могао погрјешити због неинформисаности или неких других разлога, кад означава да је Босна дио Србије јер је Босна у то вријеме аутономна бановина којом влада бан Кулин.
Тешко је повјеровати да Ватикан, са разгранатом црквеном и дипломатском мрежом није могао знати основне ствари о Босни. Такође, не треба буквално разумјети да је он сматрао да је Босна дио Србије са једним владарем, уређењем, црквом итд. Оно што писмо папе говори, јесте да је Босна једна од земаља коју насељавају Срби, као и да је некад била у јединственој српској држави чије традиције баштини. Источни дио Срба тога времена у црквеном погледу припада охридској архиепископији, а западни римокатоличкој цркви и њеним центрима на Јадранској обали. Ово не значи да су сви Срби на западном дијелу српског етничког простора на Балкану били римокатолици, ту је свакако било и православних, али је римокатоличка црква те западне крајеве сматрала да припадају под њену црквену управу.
Такође, ако је папа могао једном погријешити, па и два пута, немогуће је да су папе и римокатолички великодостојници вјековима правили грешке. Ево примјера поред већ наведеног, гдје римокатолички списи говоре о Босни као земљи Срба:
Око 1245. год. каже варадински каноник Руђер ( Rogerius ), да је татарски краљ ” уништио српску ( рашку ) државу Босну ” ( ” destruxit Boznam, regnum Raciae” ).
год. спомиње се у писму дубровачког архибискупа Ивана ” онај дио Србије, који се назива Босна ” ( ” Regnum Serviliae, quod est Bosna ” ).
Франачки анонимни путописац пролазећи Балканом, између осталих крајева и Босну и Херцеговину (Хум) сврстава у српске земље. Он пише: „Краљевина Рашка има два дијела. Први и главни дио је Рашка, који се тако зове по ријеци Рашкој, а састоји се од три провинције: Хума, Дукље и Приморја. Други дио ове краљевине зове се Србија и састоји се такође од три провинције: Босне, Мачве и Крајине.“ Ово се свакако односи на подручја којима владају Милутин (Хум, Дукља, Приморје) и Драгутин (Босна, Мачва, Крајина).
вијек. Горички архиђакон Иван каже у 14. вијеку да је један хрватски краљ у 11. вијеку ” опустошио српска брда све до Дрине ” ( montes … Servios ad Drinum usque vastavit ” ).
год. поставља римски папа думањскога владику Ивана и препоручује га спљетском архибискупу и бану Стјепану ” српском ( босанском ) владаоцу ” ( ” Stehpano Bano principi Rasciensi ( Bosnensi )” )
Ови примјери говоре нам, да се западни писци нису могли преварити оволико пута око Босне и Херцеговине (Хума).
Joш један од познатијих извора за српску историју, тзв. Љетопис Попа Дукљанина али правилнији назив овога дјела јесте Gesta regum Sclavorum, говори нам доста о средовјековној босанској држави. Испрва се мислило да је спис из 12. вијека, али је скоро утврђено да он настао крајем 13. вијека. Наручилац овога списа, како је установио професор Тибор Живковић био је Павле Шубић, који је има претензије према српским областима. Професор Живковић о томе пише:
„Павле Шубић ово чини сасвим легитимно, јер је он зет Драгутинов, ожењен његовом кћерком Урсом, па тако по женској линији орођен (јула 1289) са најистакнутијим Неманићима. Та политичка концепција коју заступа Павле Шубић 1300. године, тачно је оно о чему пише ГРС.“ (Тибор Живковић, Gesta Regum Sclavorum II, Београд, 2009, 341.)
Оно што је занимљиво за нас јесте, да се у том спису помиње да се Србија састоји од двије покрајине Рашке и Босне. Дакле, још крајем 13. вијека, један домаћи спис говори о Босни као дјелу Србије. Када упоредимо ове податке, са онима западних и византијских писаца, долазимо да закључка да је Босна била дио јединствене средњовјековне Србије. Када је ово јединство нестало, остале су традиције те српске државе које су се баштиниле и у босанској средњовјековној држави, а упоредивши друге податке које говоре о етничком карактеру, Босна је поред, Паганије, Захумља и Травуније једна од српских територија, на којима се образовала средњовјековна босанска држава, а симболично ће се опет ујединити 1377. године, крунисањем Твртка за краља Србљем.
_________________ "ДОГОДИНЕ У САМОСТАЛНОЈ СРПСКОЈ"
"Придех благодат од Господа Бога и сподобљен бих вјенаца и части
и кцифтар царски родитеља својих господе србске краљева и цара"
Твртко I Котроманић
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
